[ Generalna ] 24 Februar, 2011 23:16

Skripi sneg pod mojim koracima...
I tisina.
Samo se moje misli cuju,dok se setaju poznatim ulicama.
Volim da lutam nocima,onda kada ceo svet spava.
I neka spava...ja sanjam kad se svi probude.

Ispratio sam starog druga i sada se setkam okolo,pustam misli da se roje.
Gledam gde sam...da li sam stigao tamo kud je trebalo.

 

Rastem,i dalje,tamo gde sam nikao.
Svakoga dana okruzen ljudima koje volim i koji me vole.
Eto,juce mi je i rodjendan bio,a ja nisam ni stigao da odgovorim svima koji su cestitali.
Setili se...da ja postojim,i da je nekako vazno pocastiti me lepim zeljama i recima.
Mislim se,da sutra umrem,mnogi bi se bas rastuzili...
Znaci,ziveo sam.
I to je nesto.
I to je sve.
Setati vaskolikim svetom i ostavljati tragove.
Tragove u dusi.
Jednako jasne,kao ovi tragovi koje ostavljam u snegu.
I jednako trajne...
Ma,neka se i otopi sva radost koju sam svetom ostavio.
Neka nestane...i onako sve nestaje.
Ali,neka BUDE.
Samo tako znamo da smo ziveli...

Ali,necu jos da umirem.
Nema niceg lepog u umiranju.


Suvise mi je stalo da nikoga ne rastuzim.

Imam ljubav,koju sam prizivao.
Imam zivot kakav sam stvarao.
Stizem tamo kud sam krenuo.

I velika je istina
ne treba to kriti...
Ko pred ocima ima cilj
put ne moze izgubiti!



[ Generalna ] 18 Januar, 2011 21:19

 

O kako bih voleo da zalutam
putevima prasnjavim i dalekim
sumama mracnim i gustim...

Da se izgubim
po morima
uzburkanim,strasnim...

Da nestanem
da me nema.

Samo za priliku,
za tu zelju ludu...

Da mi tvoje oci
svetionik budu.

 

 

 

Onoj koju je vredelo traziti...

[ Generalna ] 13 Januar, 2011 19:58

"Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim"
nisam napisao ja
vec tamo neki Mika...

I kao da je to vazno
kada i ja
ponekad izmislim sadasnjost
da imam gde da prenocim...


I izmislim Zivot
i u njemu ljubav,
malenog Decaka
i dan divan
osuncan...
I malo neba
plavog
taman toliko 
da pod njega stanem.

Nista na ovom svetu nema
osim onog
sto se da zamisliti,
sebi samom srecu izmisliti.

I o tome sve sudbine bruje...
Svako sebi srecu snuje...

Svako je kovac svoje srece
i nikako drugacije biti nece...
 

[ Generalna ] 09 Januar, 2011 19:37

E...decaku moj mili.

Citavog sam zivota
cekao jednog Tebe
da budes ona lepa rec
sto svemu ume da podari smisao.

I pricacu ti
na ono veliko Jednom
kako si mali bio i lep
i kako sam zbog tebe disao.

Pricao sam ti i danas
sasvim tiho
tamo
ispod plavog neba
ispod sjajnog sunca
na obali Dunava
pricao sam ti
sasvim tiho...

A ti si se smesio.

I osmehom svojim malim
vec si me tesio...





 

[ Generalna ] 03 Januar, 2011 10:58
Sneg je okupao ulice...podario belinu citavom svetu.
A sunce,stari kujundzija,pozlatio je sve.
Od sjaja,ne moze se gledati.
Svako je doba lepo,kada je dusa mirna.

Sad treba izaci napolje i snazno i duboko udahnuti ovaj ostri,hladni vazduh.
Treba provetriti pluca,ali i razbistriti i osnaziti misli.
Bodro prosetati ovom belinom,okupanom suncem...napuniti baterije lepotama mirne i spokojne zime.
Svakoga dana,cekace nas brojni izazovi zivota.
A na svaki izazov,treba izaci i dati odaziv.
Na svaki problem,odgovoriti dobrom voljom.
Na svaku muku,osmehom.
Na svaku tminu...suncem.

Svetlost je jedino sto moze da odagna mrak.

Treba,sada,uhvatiti zalet za sve ono sto nas ceka u ostatku ove lepe godine pred nama.
Da sa zadovoljstvom mozemo da se okrenemo nazad,kada sve prodje.

Udahnuo sam duboko i nasmesio se.

I drzacu taj osmeh sve do proleca.

Kada dodje prolece...smesicemo se zajedno.
Priroda koja se budi i ja,odavno probudjen.

I to je sve sto imam reci,danas.
Pre nego opet zacutim.

[ Generalna ] 30 Decembar, 2010 10:42

Prodje jos jedna godina...
Nanizala se na bisernu granu onih proslih.
Kada je otpocinjala ova odlazeca 2010,nisam ni slutio sta mi sve nosi.
Nisam znao da cu ispratiti brata u jedan lep i dobar brak,da cu steci snajku.
Pojma nisam imao da cu i ja postati muz,i da cu napraviti sebi zivot kakav zelim.
Dao sam otkaze na sve sto sam radio,da bih se posvetio porodici,pa na kraju opet poceo da radim ono u cemu sam najbolji.
Dobio sam i sina...ma,kakvi dobio...kako je to glupo reci.
Zasluzio sam jednog divno bice,bebu koja osmehom pokrece svet oko sebe.

I eto,sad se spremam za novu 2011.

Ne znam sta ona nosi.
Niko ne zna...
Ali mislim da vredi da ovde opet i ponovo,umesto zelja,postavim tekst koji uvek ovde ostavljam dragim blogerima.

DAKLE:

 

Ispred nas je jedna sasvim nova,neotpakovana nova godina...neko je nekada odredio da nosi redni broj 2011.

Da ne lazem:nece ona biti ni bolja ni gora od ostalih koje su prosetale kroz nas zivot.
Sve su godine iste,zato nikome necu nista ni pozeleti za ovu novu godinu.
Pozelecu nesto za citav zivot.
Svako ko odvoji vreme da procita ovo,neka prvo udahne duboko.
Neka shvati da se lepe stvari desavaju.
Neka im dozvoli da se dese.
Neka doceka svako jutro sa osmehom,
jer mnogi nisu imali tu srecu da dobiju jos jedan dan.
Da taj osmeh ne stedi i neka ga poklanja svakom zivom stvoru koji srete u danu.
Neka shvati da osmesi imaju to divno svojstvo da cine ljude radosnim
 i da se svaki osmeh vrati onom koji ih poklanja, i to uvecan bar dvostruko.
Da ljubav postoji,da nije strasno voleti,pripadati nekome i imati nekog.
Stavise,da je to jedina sreca na ovom svetu.
Da voleti sebicno,znaci ne voleti uopste.
Da svaki cilj koji imamo,mora biti dostizan,ukoliko nam je zelja zaista iskrena.
I da je zivot bez zelja prazan.
Da postoji hiljadu ispravnih saveta za dobar i lep zivot,ali da svako mora
sam za sebe da pronadje svoj put.

Zivot je da se  zivi.
Da se raduje.
Da se voli.

Tako
svaka ce godina biti lepa i uspesna.
Nemojte nikada zeleti nesto sto sami sebi ne mozete podariti.
Zdravlje cuvajte.
Lepoti negujte.
Novac zaradite. 

Isti ovaj post sam napisao prosle i pretprosle godine.
Ne vidim sta se promenilo...

 Veliki pozdrav od vaseg StepskogVuka

 

 

 

 

 

 

 

 

[ Generalna ] 10 Decembar, 2010 13:54
Evo...prve pahulje su  zabelele ulice.
I nije to TO.
Nije to onaj sneg,sto zove napolje.
Onaj sto mami na igru,grudvanje i sanjkanje.
Sve je postalo brzo...instant supe i gotova jela,instant kafe i instant prijateljstva.
Instant ljubavi.
I vreme je postalo instant.
Malo leta za prepodne,pa par sati zime za kraj dana.
Ujutru,eto ga prolece!
Da otopi prve pahulje...

Sve je postalo brzo,kratko i bez duse.
Bez prave boje,ukusa i mirisa.

I nije to slucajno.
To je zato sto svako zeli sve...,odmah,brzo i sada!

A ne moze tako.


Uzivati se moze samo u trenucima...onim divnim trenucima koje pozelimo da traju citav zivot.
Nista nije lepse od pupoljka ruze,ali i taj pupoljak ima svoj trenutak.
U samo jednom trenutku,novorodjena beba stisne prst svoga oca,i uhvati ga zauvek.
Samo je jedan trenutak prvog poljupca...pa ga u srcu nosimo onoliko dugo koliko traje nasa vecnost.

Ali,za svaki taj trenutak srece,bili su potrebni vekovi da se dogode.

Znam da smo svi u potrazi za srecom...i da je tako lako jadikovati.
Ali,u ime te srece,zar joj ne trebamo dozvoliti da se dogodi?
Ne treba li joj dati vremena da se razvije u potpunosti,kako bi nas okupala radostima?

Budite brzi u koriscenju prilike.
Ali,dopustite tom pupoljku da se rascveta.




[ Generalna ] 30 Novembar, 2010 11:54

Ispricamo se mi,tako,svakog jutra...


On meni "gu",ja njemu "gu gu"...

I nemojte mi reci da to nije razgovor.
Znamo mi,moj sin i ja,o cemu smo tako divno pricali.

[ Generalna ] 29 Novembar, 2010 12:42

Sta tu cudesno ima
sto sam nocas umeo
da se iskradem od tebe
i da sednem u decija kolica
da ih upalim tiho
tako tiho da ne cujes
pa da krenem na nebo
od zvezde do zvezde
i da na svaku sletim
napisem po slovo
i tako u krug
onoliko puta
koliko je potrebno
da se napise
da te volim...

Nije to cudesno.

Cudesno je 
pa cak i carobno
sto sam pisao nocu
po svakoj zvezdi
a ti si tako brzo
vec izjutra
to procitala
u mom poljupcu... 

[ Generalna ] 20 Novembar, 2010 10:29

 

Pre neki dan,u Beograd mi je stigla posiljka naseg drugara Mandraka.
U nevelikoj,obicnoj kutiji nalazilo se pravo malo blago-dvadeset primeraka njegove knjige,sveze odstampanih,delom ponikle na nasem Blog.rs,cekale su da stignu u ruke odabranih.
Zajedno sa knjigama,stigla je i molba da zajedno sa Sanjarenja,nadjem nacin da svaki primerak dostavimo nasim kolegama blogerima.


Proslo je dva dana od tada i ja sam,najzad,nasao malo vremena da na miru i pazljivo pocnem citanje lepih pripovedaka koje nam je Mandrak pripremio.
Znao sam sta me ceka...ali se ipak nisam mogao pripremiti.
Zastao sam vec kod trece pripovetke i ocaran pozurio do lap topa,da napisem zahvalnicu dobrom drugu Mandraku.

Citajuci ga,osetio sam duhove Grmeca i vecitog Branka Copica...pomislio sam i na mudrost Paola Koelja,misleci da je i tim bojama knjiga pisana.
Ali ne!

Redove ispred mene pisala je dobra dusa jednog pitomog Bosanca.
Imenom i prezimenom,Zoran Plavsic nam je podario jednu veliku pitominu i toplinu.
Jednu dobrotu duse,preslikanu na papir i sa mnogo ljubavi poslatu ,kao dar,svojim drugarima koje poznaje samo po nadimcima sa bloga na kom smo se druzili.

Stil pisanja je besprekoran,cist...ali me je najvise zanela iskrenost svakog napisanog reda.
I ono sto je najlepse: citajuci,ja sam imao utisak da citam pripovetke koje sam vec negde procitao,kao da su deo kolektivne svesti i deo duse ovog naseg namucenog naroda.

Video sam da je tiraz ovog prvog izdanja bio samo 300 komada,a sada sam siguran da je vazno i potrebno stici do drugog izdanja,sa najmanje 5000 kopija.

A dobrom drugu Mandraku zelim da stigne do skolskih citanki,da svako na vreme stigne da procita nesto o zivotu.Mnogo pre nego skola,drzava i drustvo ne pokvare dobre male duse koje stizu da na ovaj svet.

Hvala mom drugaru na predivnom poklonu.





 

[ Generalna ] 18 Novembar, 2010 11:12

Eto...nisam odavno.


 A volim da spustim dlanove na tastaturu i lupkam po njoj,kao u polusnu.
Unapred ne znam koje ce se misli spustiti na ovu belinu ispred mene,ali me znatizelja tera da nastavim i vidim sta mi se to vrzma po glavi ovih dana.

Mnogo se promena dogodilo u zivotu...
Do juce,bio sam zanesenjak koji je lutao svetom,voleo i bio voljen.Ziveo i lutao bez jasnog cilja,osim biti srecan i tom srecom zaraziti svakog ko mi putem bude drug. 
Zivot je bio lep.

Danas...ja sam otac.

Jedno malo bice gleda u mene i ja sam naucio da i srecan mogu biti jos srecniji. 
I zivot je jos lepsi,najlepsi!

Guram kamencice u cipelu, da me zulja...da bar nesto zagrebe u zivotu koji sam za sebe napravio.
Da me podseti da ume i moze biti i drugacije.
Ali i da osmeh uvek cini cuda.
I da glava uvek treba ostati visoko podignuta,da oci uvek gledaju beskrajno plavetnilo neba,cak i onda kada su nam noge u blatu...

Gleda mene moj mali sin,tako...a ja u njegovim ocima vidim svoga oca kako me gleda.
I onaj pogled kojim sam njega gledao.
I svuda vidim srecu.
Istu onu koju sam ja na svet doneo kada sam se rodio.
Ista ta sreca se i meni vratila.
I ko zna zasto,svaki njegov tihi osmejah,jos uvek blag i mozda nesvestan...ja sam ispratio sa suzom u ocima.
Od srece,valjda...
Sto i osmeh bica starog manje od 1000 sati ume tako da gane i raduje.
I klecao bih na kolenima,pored krevetca jos citavu noc,do jutra,samo da vidim taj osmeh ponovo...

Cudo zivota.
Zivot je radost.

I kada je najgore ne treba to nikako zaboraviti.

[ Generalna ] 13 Oktobar, 2010 20:35

Ne zanime mene to
sto bi neki na Mesec da se popnu
ko da tamo nesto vazno ima.
Ni sto sam 
nekad
u svaku zutu jesen
u taj isti Mesec
gledao zanesen...

 

Ne zanimaju me vise
ni sve one zvezde
sto sam ih sa neba
drugima skidao
kao tresnje sa drveta
jednu po jednu kidao...

Ni svi oni osmesi
secanja...
svi moji odlasci
i tiha vracanja...
Nista.

Kad je Mesec
tvoja pospana glavica
a dva oka
ko sve zvezde
i taj osmeh sto me zarobio
zbir svih osmeha
sto sam u zivotu dobio...

Nista nije kao ti...
Nista!
Ni sva blaga sto su svetom krili...
Nista
kao ti
Ognjene moj mili.










[ Generalna ] 01 Oktobar, 2010 22:58

Vodi cu te,hocu
na salas negde
tamo na severu...
Napravicu leto,nocu
i sve one zvuke iz trave
i veceru jednu
i tamburase prave
i mnogo dobrog vina
belog,kakvog volis
i neces moci
zasigurno
neces moci da mi odolis...


Pa kad nam se oci
onako zacakle
kad nas pesme budu dotakle
odvescu te gore
u one tihe sobe
da ti sapucem
stare pesme ljubavne
da te osvajam
kao zemlju svetu
do poslednje kapi krvi
i da budem poslednji i prvi  
koji te drzi otetu
u narucju svom.

Vodicu te
hocu
nisu ovo obecanja nespretna
samo ti prva obecaj
da ces uvek biti
uvek ovako divno sretna...





 

[ Generalna ] 30 Septembar, 2010 22:13

 Hocu li moci
da smislim jedno nebo
samo za nas
i zvezde,mesec
veliki plast noci...


Hocu li moci
tada
da smislim i jednu klupu
jedan kesten
devojcicu jednu
i tu da bude
jedan momak,zanesen...

I njih dvoje
da smislim
kako se vole
uvek i zauvek
kao da nikada nece proci...

Hocu li moci?



Hocu li moci
tada 
da smislim
za nas
vecito prolece?

Ako ne...


Bolece!


[ Generalna ] 24 Septembar, 2010 19:52

Rekose doktori,cekate sina...


Ajd da im verujem.
Ne znam sta se to desava u stomaku moje ljubavi,ali znam da ce na svet stici jedno malo srce.
Jedna tiha dusa.

I pocinje...

Hocu li umeti da prenesem,tom malom srcu,svu ljubav koju osecam prema svetu,zivotu i ljudima?
Hocu li znati da zastitim,to nevino i naivno,od zalutalih dusa...onih koji hoce da pokvare svet iako im to ne uspeva.

Ne znam.

Hrabro hodam kroz svet,nepokolebljivo resen da naslikam osmeh na svako lice koje sretnem.
Volim i ljubim,pa odem jos i dalje.
Svuda pisem i pricam o ljubavi,o osmesima,o nadanju i predivnom plavetnilu neba koje ume da ushiti svaku cistu dusu...

A znam,duboko u sebi,da je to hodanje po ostrici noza.
Da je ovo zivot za surove,cvrste i tvrde.
Da se slabost kaznjava.
I da je covek coveku vuk.

Da...

Tesko je ovo vreme za vaspitanje dusa.

Treba sad preneti
sa kolena na koleno
svu onu ljubav
sto nosim u sebi
kao metak
davno ispaljen
da pogodi svako srce na Svetu
da naslika osmeh
osunca dane
ulije nadu
istopi strah...

Do poslednjeg daha
verujuci celim bicem
bicu nepokolebljiv
i samo cu to traziti
i samo cu to ostaviti
iza sebe...

Da je ljubav spas
i jedina Vera na ovom svetu
i da samo tako
i jedino tako
duse mogu doseci neba visinu...

Jedini je to nauk
koji mogu preneti
svome najmilijem sinu.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 ... 30 31 32  Sledeći»