Kap po kap

Lutanja i daljine
svake noci tiho me zovu
pa bih,kao lud
jurio mesec po crvenom krovu.

I sve se bojim
da ostanem nem i nedorecen
ako me ne puste
da nekud lutam i nemiran tecem...

Nabujale neke
u  meni mocne vode
poput divlje reke
zovu da se ode.

I odem!

Svuda i daleko...

Ali cudna sam ja reka
sto uvek ima izbora
pa cesto tecem
samo do svog izvora.

Ma koliko daleko
od svega da odlutam
uvek i ponovo
do tvog oka dolutam...

Do izvora ljubavi.

Prodje godina...365 dana u kojima smo se budili svakoga jutra jedno pored drugoga.

Ovde,sa velikom Njom,i sa malenim Njim...znam da sam tamo gde jedino treba da budem.

Nismo stigli da odemo do Dunava,na romanticnu veceru...
Ali smo seli na svoju terasu,mirisno vece zalili bocom dobrog crnog vina i uzivamo.
Mozda je godisnjicu braka potrebno obeleziti bas ovako.
Tiho,uz lepu muziku,dobro vino...i mnogo ljubavi.

Pre jedne godine,bio sam neko ko je imao sve ono sto se naziva dobrim i ispunjenim zivotom.
Ali sam znao i da je prazno sve to sto imam oko sebe.
Zeleo sam jednu i jedinu ljubav,namesto mnogih.
Zeleo sam mirne noci,namesto buke i besanih noci.
Zeleo sam jutra koja pocinju zagrljajem,i malim bicem izmedju nas.

I sve zeljeno se dogodilo...

Lepe se stvari dogadjaju.
Samo im treba dopustiti da se dese.

I sto je veca radost koju cekamo,vise cemo je cekati...

Samo sebi stvoriti svet kakav zelimo...to je jedina istina.
Niko to nece uraditi za nas.
I hodati napred...ma kako sitinim koracima.
Ali uvek napred.

Dao sam sebe celog mojoj ljubavi...
I vratio sam se sebi,milion puta uvecan.

Jer ljubav je najveca sila,od kad covek postoji.

Cini mi se,kada bih prestao da volim,svet bi stao.
I nikada vise Sunce ne bi radovalo jutra...

I zato,radujem se i volim.

Jer nikada se necu moci nazvati srecnim,
dok svi oko mene ne budu srecni.

I naivno i decije
samo u to verujem
da ce ljubav promeniti sve...

I samo u to verujem
naivno i decije
da ce ljubav pobediti sve.

I Matija je to davno
i lepo
rekao:

"Moja ljubavi
digla si me toliko visoko
da kada bih pao
do Zemlje bih se naziveo!"

 Svanuo je jos jedan divan dan...lenjo nedeljno prepodne razvucice se citavom duzinom,sve do podneva.
Kao sanjiv macor iza sporeta.

Probudio sam se,po navici,samim osvitom zore...Uzivam da gledam kako se Suce poradja iznad usnulog Dunava,stvarajuci jos jedan neprocenjiv dan.
Izlazim na veliku terasu,kakvu sam zeleo za sebe,jer nista nije vredno kao pocetak dana sa pogledom na Sunce,uz vrucu i crnu mirisnu kafu.
Oko mene tisina.
Nedelja.
Dan koji je sam po sebi,na citavoj planeti,miran i tih...vreme kada treba preispitati sebe,svoje misli i dobro proceniti da li idemo dobrim putem.

Jer uvek smo na nekom putu,sledeci svoje zelje i htenja.

Stigao sam,umnogome,tamo gde sam hteo...i putujem dalje.
Ali ne treba nikada zaboraviti na jednu veliku istinu:

Ma koliko zudeli da stignemo do cudesnih i mirisnih vrtova nasih zelja...nikada ne smemo da zaboravimo da svaki dan odvojimo malo vremena i dopustimo sebi da uzivamo u predivnim ruzama sadasnjice.
Naposletku...nase SUTRA,niko nam nikada nije obecao.
Nase je samo ovo predivno DANAS,koje svakoga dana,svojom sopstvenom magijom,mozemo uciniti predivnim i neprocenjivim biserom.
Na kraju svih nasih puteva,jedino zadovoljstvo bice nam pogleda u nazad,kada vidimo kako smo predivnu ogrlicu napravili od tih retkih i dragocenih bisera...dan po dan.

Zar ne?

Aj' uzdravlje...iskoristite dan!

Eh,kada bih...
kada bih
sasio stihove
od mekog satena
i ogrnuo te njima
preko ramena
i kada bih
snovima punio
svaki minut tvoga dana
citao te kao srecu
sa linija svoga dlana
i bio kao nesto
cemu ne mozes da odolis
da li bi onda
mogla jos vise da me volis? 


Nemoj reci 
da sam zbog toga los...

Ja samo hocu
da me volis jos!