[ Generalna ] 30 Novembar, 2010 11:54

Ispricamo se mi,tako,svakog jutra...


On meni "gu",ja njemu "gu gu"...

I nemojte mi reci da to nije razgovor.
Znamo mi,moj sin i ja,o cemu smo tako divno pricali.

[ Generalna ] 29 Novembar, 2010 12:42

Sta tu cudesno ima
sto sam nocas umeo
da se iskradem od tebe
i da sednem u decija kolica
da ih upalim tiho
tako tiho da ne cujes
pa da krenem na nebo
od zvezde do zvezde
i da na svaku sletim
napisem po slovo
i tako u krug
onoliko puta
koliko je potrebno
da se napise
da te volim...

Nije to cudesno.

Cudesno je 
pa cak i carobno
sto sam pisao nocu
po svakoj zvezdi
a ti si tako brzo
vec izjutra
to procitala
u mom poljupcu... 

[ Generalna ] 20 Novembar, 2010 10:29

 

Pre neki dan,u Beograd mi je stigla posiljka naseg drugara Mandraka.
U nevelikoj,obicnoj kutiji nalazilo se pravo malo blago-dvadeset primeraka njegove knjige,sveze odstampanih,delom ponikle na nasem Blog.rs,cekale su da stignu u ruke odabranih.
Zajedno sa knjigama,stigla je i molba da zajedno sa Sanjarenja,nadjem nacin da svaki primerak dostavimo nasim kolegama blogerima.


Proslo je dva dana od tada i ja sam,najzad,nasao malo vremena da na miru i pazljivo pocnem citanje lepih pripovedaka koje nam je Mandrak pripremio.
Znao sam sta me ceka...ali se ipak nisam mogao pripremiti.
Zastao sam vec kod trece pripovetke i ocaran pozurio do lap topa,da napisem zahvalnicu dobrom drugu Mandraku.

Citajuci ga,osetio sam duhove Grmeca i vecitog Branka Copica...pomislio sam i na mudrost Paola Koelja,misleci da je i tim bojama knjiga pisana.
Ali ne!

Redove ispred mene pisala je dobra dusa jednog pitomog Bosanca.
Imenom i prezimenom,Zoran Plavsic nam je podario jednu veliku pitominu i toplinu.
Jednu dobrotu duse,preslikanu na papir i sa mnogo ljubavi poslatu ,kao dar,svojim drugarima koje poznaje samo po nadimcima sa bloga na kom smo se druzili.

Stil pisanja je besprekoran,cist...ali me je najvise zanela iskrenost svakog napisanog reda.
I ono sto je najlepse: citajuci,ja sam imao utisak da citam pripovetke koje sam vec negde procitao,kao da su deo kolektivne svesti i deo duse ovog naseg namucenog naroda.

Video sam da je tiraz ovog prvog izdanja bio samo 300 komada,a sada sam siguran da je vazno i potrebno stici do drugog izdanja,sa najmanje 5000 kopija.

A dobrom drugu Mandraku zelim da stigne do skolskih citanki,da svako na vreme stigne da procita nesto o zivotu.Mnogo pre nego skola,drzava i drustvo ne pokvare dobre male duse koje stizu da na ovaj svet.

Hvala mom drugaru na predivnom poklonu.





 

[ Generalna ] 18 Novembar, 2010 11:12

Eto...nisam odavno.


 A volim da spustim dlanove na tastaturu i lupkam po njoj,kao u polusnu.
Unapred ne znam koje ce se misli spustiti na ovu belinu ispred mene,ali me znatizelja tera da nastavim i vidim sta mi se to vrzma po glavi ovih dana.

Mnogo se promena dogodilo u zivotu...
Do juce,bio sam zanesenjak koji je lutao svetom,voleo i bio voljen.Ziveo i lutao bez jasnog cilja,osim biti srecan i tom srecom zaraziti svakog ko mi putem bude drug. 
Zivot je bio lep.

Danas...ja sam otac.

Jedno malo bice gleda u mene i ja sam naucio da i srecan mogu biti jos srecniji. 
I zivot je jos lepsi,najlepsi!

Guram kamencice u cipelu, da me zulja...da bar nesto zagrebe u zivotu koji sam za sebe napravio.
Da me podseti da ume i moze biti i drugacije.
Ali i da osmeh uvek cini cuda.
I da glava uvek treba ostati visoko podignuta,da oci uvek gledaju beskrajno plavetnilo neba,cak i onda kada su nam noge u blatu...

Gleda mene moj mali sin,tako...a ja u njegovim ocima vidim svoga oca kako me gleda.
I onaj pogled kojim sam njega gledao.
I svuda vidim srecu.
Istu onu koju sam ja na svet doneo kada sam se rodio.
Ista ta sreca se i meni vratila.
I ko zna zasto,svaki njegov tihi osmejah,jos uvek blag i mozda nesvestan...ja sam ispratio sa suzom u ocima.
Od srece,valjda...
Sto i osmeh bica starog manje od 1000 sati ume tako da gane i raduje.
I klecao bih na kolenima,pored krevetca jos citavu noc,do jutra,samo da vidim taj osmeh ponovo...

Cudo zivota.
Zivot je radost.

I kada je najgore ne treba to nikako zaboraviti.