Skripi sneg pod mojim koracima...
I tisina.
Samo se moje misli cuju,dok se setaju poznatim ulicama.
Volim da lutam nocima,onda kada ceo svet spava.
I neka spava...ja sanjam kad se svi probude.
Ispratio sam starog druga i sada se setkam okolo,pustam misli da se roje.
Gledam gde sam...da li sam stigao tamo kud je trebalo.
Rastem,i dalje,tamo gde sam nikao.
Svakoga dana okruzen ljudima koje volim i koji me vole.
Eto,juce mi je i rodjendan bio,a ja nisam ni stigao da odgovorim svima koji su cestitali.
Setili se...da ja postojim,i da je nekako vazno pocastiti me lepim zeljama i recima.
Mislim se,da sutra umrem,mnogi bi se bas rastuzili...
Znaci,ziveo sam.
I to je nesto.
I to je sve.
Setati vaskolikim svetom i ostavljati tragove.
Tragove u dusi.
Jednako jasne,kao ovi tragovi koje ostavljam u snegu.
I jednako trajne...
Ma,neka se i otopi sva radost koju sam svetom ostavio.
Neka nestane...i onako sve nestaje.
Ali,neka BUDE.
Samo tako znamo da smo ziveli...
Ali,necu jos da umirem.
Nema niceg lepog u umiranju.
Suvise mi je stalo da nikoga ne rastuzim.
Imam ljubav,koju sam prizivao.
Imam zivot kakav sam stvarao.
Stizem tamo kud sam krenuo.
I velika je istina
ne treba to kriti...
Ko pred ocima ima cilj
put ne moze izgubiti!
