[ Generalna ] 25 Februar, 2012 12:31
Stiže proleće,
žao mi je svih onih kojima to nije važno.

Duško Radović
[ Generalna ] 24 Februar, 2012 16:31
Skupio se i ovaj dan u jedno mirno vece...
Osluskujem zvuke predvecerja oko sebe,a suton polako boji nebo.
Pitam se da li je covek danas zaboravio kako da uspori,kako da zazmuri i oslusne sebe?
 Primetio sam da kod mnogih ljudi postoji strah od samoce,bekstvo u gomilu postane skrivanje od sebe...a bojim se da je taj beg ipak nemoguc.
Kako se desilo da smo sebi najveci neprijatelji?
Cini mi se da su ljudi izgubili spokoj u sebi,a odsustvo dusevnog mira nece doneti nikome dobro.
Ako se bojimo tisine,ako se plasimo da ostanemo sami sa svojim mislima,to moze znaciti da vise ni sebe ne cujemo...a kakvo je to drustvo gde niko nikog ne cuje?

Volim ljude...ali se bojim da vise niko ni sebe ne voli.

Zivot je lep onoliko koliko smo spremni ljubavi u njemu da stvorimo...

Ako cesto cujem da nekome zivot nije lep,mozda je to zato sto nije spreman da voli i bude voljen?

Ko zna...

Zbrkan je ovaj dan.
I ja u njemu.
I misli moje...

Ali ljubi me moja ljubav,ljubimo naseg malog Ognjena.
Dunav mirno tece,neumoljiv,nepokolebljiv...

Mozda sam stvorio planetu na Planeti...ali ne umem da budem sasvim srecan.

Ne dok ne budu srecni svi oko mene.
[ Pilence ] 16 Februar, 2012 15:30

Izgubljen je jedan trenutak
ovog  lepog zivota...



A mogao sam
te tako divno
ljubiti u njemu!

[ Generalna ] 14 Februar, 2012 17:31
Svi smo mi
od zvezda bas stvoreni
daleki i sjajni
i zato smo ovako
bas stvoreni
puni divota i velikih tajni... 

I bas zato
trazimo druge
po ovom svetu tmine
da unesemo svetlosti i zvuke
u ova mora tisine
da razgonimo tuge
i dosegnemo visine...

Zato smo tu
gde smo
moj voljeni sine!

Svi smo mi
od zvezda bas stvoreni.

I ne cudi se 
sto se neki i i stide
neki
bas tako
sebe i ne vide.
[ Generalna ] 11 Februar, 2012 11:41
Na pocetku
bese rec...
i bese ljubav

Na kraju
bez ljubavi
ostane cutanje.

I zivot postane
bez ljubavi
pusto i prazno lutanje.
[ Generalna ] 04 Februar, 2012 12:46
Evo,predjoh i preko pete godine druzenja na ovom blogu.
Dosao sam davno,sasvim slucajno,pisao ljubavi i o ljubavi...nadajuci se da ce jednom odapeta strela,kad-tad,stici do svog cilja.
I stigla je...o,da...mnogo puta.

Pisao sam o svojoj prvoj ljubavi i rastao.
Onda sam pisao o svakoj ljubavi koja je kroz mene prosla.
I rastao jos vise.
Sve dok me ta velika ljubav nije naucila da se voli,uvek i svuda.
Da se lica menjaju,ali uloge ostaju iste.
Da je moguce voleti ne jednom i jednu...vec voleti zivot,svet i sve sto nam on donese.
Da je jedino izvesno sto imamo ovaj prekrasan dan.
I da ga ne vredi trositi na nevazne sitnice.


Rastao sam tako i dorastao do gorostasa,junacinu.
Porastao sam do onog najveceg sto covek moze dosegnuti u svom kratkom zivotu.

Postao sam TATA.

I ljubav,koja mi je otvorila oci i pokazala sve divote i cudesa Sveta,umnozila se stotinu puta.

Nisam vise onaj isti,onaj koji je poceo da pise na ovom blogu,tako davno.
Prvo sam hteo da zatvorim svoj blog i,mozda,otvorim novi.
I tu sam zastao.

Ipak ne mogu to da uradim.
Jer,sve ono sto jesam,proslo je kroz redove koje sam ovde pisao.
Kap po kap,red po red...sve je ostalo napisano ovde.

I,na kraju,resih da se oprostim od svih Zvoncica ovog sveta.
Ovaj blog je postojao zbog njih,kao dnevnik  potrage za savrsenom ljubavi.
Potraga je zavrsena.

Zvoncica,kao blog,je nestala.

Od danas,sve ono sto je proslo kroz moj duh i otelotvorilo se u mom zivotu ostace ovde zapisano pod naslovom KAP PO KAP.

Onako kako je iz srca oticalo.

Hvala svima koji su pratili kolebanja moje duse kroz ovih,vise od 5 godina.

Nadam se da smo zajedno rasli.