Počeo je da curi i dan pod rednim brojem 05, ove sveže, tek otpakovane godine...
Stišala se buka, slavlje i utihnuli poljupci iznad ramena, praćeni lepim željama.
Uvek iste reči, iste želje: "sve najbolje"
Svake godine, opet i ponovo, iskrene i izveštačene, reda radi zelje...pršte okolo.
Brojimo želje i čestitke, nama upućene, neštedimice želimo svima oko sebe "sve najbolje" zdravlja, sreće...kao da su želje nešto savim obično.
Kao da ne treba paziti šta želimo i kome.
I koliko iskreno i snažno.
Želimo zdravlje.
Čak i onima koji su lenji da potrče, ne odricu se cigara i vole da jedu djubre.
Želimo para.
Čak i onima koji dane provode u kafani, ne vole da rade, vole da pametuju.
Želimo prinovu u porodici.
Čak i onima za koje znamo da ni sebe ne umeju da čuvaju...
Želimo sreću.
Čak i onima koji ne umeju da budu srećni, pa onda idu kroz svet i ruše tudje snove.
Ma šta ko mislio.
Znam da želja ima svoj život, nezavistan od nas.
I da želja ima tendenciju da se ostvari.
Naučimo prvo sebe...da želimo.
I da željeno ostvarimo.
Naučimo druge da im ne možemo i ne smemo želeti više od onog što mogu da progutaju.
Svima koji žele novac, želim da vredno i uporno rade.
I da im se taj rad isplati.
Onima koji žele zdravlje, želim pameti i snage da se okanu cigareta, neumerenosti... da se zdravije hrane i da nauče da se smeju.
To je lek za sve, garantujem.
Svima bih poželeo da ne budu sebični, da osluškuju svet oko sebe...to je jedini put za sreću.
Ali, tek onda, kada nauče da usreće sebe.
Bliži se Božić.
Čuda se dogadjaju.
Čvrsto verujem u božićno čudo.
Molim se Bogu, za one koje volim, za sve...da se usude želeti.
I da se ne boje da krenu ka željenom.
Nebo nam svakoga dan otvara mnoga vrata.
Ponekad je dovoljno samo zakoračiti....
