Kap po kap

 Hocu li moci
da smislim jedno nebo
samo za nas
i zvezde,mesec
veliki plast noci...

Hocu li moci
tada
da smislim i jednu klupu
jedan kesten
devojcicu jednu
i tu da bude
jedan momak,zanesen...

I njih dvoje
da smislim
kako se vole
uvek i zauvek
kao da nikada nece proci...

Hocu li moci?

Hocu li moci
tada 
da smislim
za nas
vecito prolece?

Ako ne...


Bolece!

Rekose doktori,cekate sina...

Ajd da im verujem.
Ne znam sta se to desava u stomaku moje ljubavi,ali znam da ce na svet stici jedno malo srce.
Jedna tiha dusa.

I pocinje...

Hocu li umeti da prenesem,tom malom srcu,svu ljubav koju osecam prema svetu,zivotu i ljudima?
Hocu li znati da zastitim,to nevino i naivno,od zalutalih dusa...onih koji hoce da pokvare svet iako im to ne uspeva.

Ne znam.

Hrabro hodam kroz svet,nepokolebljivo resen da naslikam osmeh na svako lice koje sretnem.
Volim i ljubim,pa odem jos i dalje.
Svuda pisem i pricam o ljubavi,o osmesima,o nadanju i predivnom plavetnilu neba koje ume da ushiti svaku cistu dusu...

A znam,duboko u sebi,da je to hodanje po ostrici noza.
Da je ovo zivot za surove,cvrste i tvrde.
Da se slabost kaznjava.
I da je covek coveku vuk.

Da...

Tesko je ovo vreme za vaspitanje dusa.

Treba sad preneti
sa kolena na koleno
svu onu ljubav
sto nosim u sebi
kao metak
davno ispaljen
da pogodi svako srce na Svetu
da naslika osmeh
osunca dane
ulije nadu
istopi strah...

Do poslednjeg daha
verujuci celim bicem
bicu nepokolebljiv
i samo cu to traziti
i samo cu to ostaviti
iza sebe...

Da je ljubav spas
i jedina Vera na ovom svetu
i da samo tako
i jedino tako
duse mogu doseci neba visinu...

Jedini je to nauk
koji mogu preneti
svome najmilijem sinu.

Hodao sam svetom
ovuda i onuda
trazio zivot bez boli.
Ne vredi...
Kad sam covek koji voli.

I druzio se
sa ovim i onim
polozio ispite
u zivotnoj skoli.
I opet...
I dalje...
Ja sam covek koji voli.

Pustao srcu
sve sto mi dozvoli
nicemu moja dusa
nije mogla da odoli...

Ma,
moze ova luda glava
moze i da oboli
i dalje i vise
sve da zaboli...

Uvek cu ostati
covek koji zavoli.

I tako...citav zivot voli.

Nasarao bih
snovima
najlepse lice
i oci
lepe kao decije
i jedan mali obraz
da na njega
usne stanu...

Naslikao bih
lepotu
pa je tacno tako
po toj slici
od snega izvajao
da traje
tacno toliko
koliko sneg bude beo...

Jer to se sada u meni svilo.

Savrseno je samo ono 
sto je nekada
nekada davno bilo...

Ne prodje
tako
ni jedan divni dan
da sebe ne zapitam
da li si
ti si
moja ljubav
za svaki dan
moj san
dosanjan...

I ne prodje
tako
ni jedna divna noc
da sebi ne priznam
da si
ti si
moja ljubav
moj san
dosanjan...

 I vise od toga!

I dugujem zahvalnost
vise ne znam kome
ne znam cemu
pogledam u Nebo
i zahvalim se Njemu.

Zahvalim se Bogu
sto ovako voleti mogu...

Taj osmeh
i te lepe oci
savrsen su putokaz
do srece...

Krenuo sam
davno
trazeci neki cosak raja
parce sna
gde se dusa krece
trazio mesto
gde se ostvaruju sni
gde od mene i od tebe
postajemo MI... 

Kud sam krenuo
tamo sam i stigao.

Osluskivao znakove pored puta...

Taj osmeh
i te lepe oci
savrsen su putokaz
do srece
i to nije video
samo onaj koji nece...

Nisam to ja
to je Dunav
pozlatio ovaj dan...

Izveo me pred  sebe
pokazao Nebo
i nebeski beskraj 
kako ume da stane
izmedju dve obale
kao sto sreca i srece sjaj
ume da stane u moje grudi
i onda
od srece
dusu probudi.

Pokaza mi Dunav
kako je lepo Sunce
kada se ogleda
u plavetnilu dubokih voda 
kao decak
kada se ogleda
u dubini ociju
svoje devojcice
i kako je lepo
kada teces
nekuda davno
i nekuda daleko
i bas te briga
da,bas te briga
kuda ces doteci.

Nisam to ja
ovoga puta...

Dunav je danas pisao bajke
a ja sam samo sedeo
na njegovim ledjima...