Ulazim tiho u polumrak sobe.
Sedam na ivicu kreveta.
Tišina.

Pomalo tugaljivo pomislim kako se bliži 40.
Četrdeset godina na ovoj divnoj planeti.
I već vidim, potpuno jasno, da ništa veliko i važno neću postići.
Sve one gimnazijske želje ,maštanja, svi veliki ciljevi i stremljenja. Sve se, konačno,svelo na pravu meru.
Dok brojim ovih divnih 40, pomišljam koliko toga lepog tek treba videti i doživeti.
Koliko toga uraditi...
Ipak, sačuvaj me Bože od velikih dela i velikih ljudi!
Sada je tek sve jasno.
Sabirajući sve one sreće koje mislimo da smo zaslužili, setimo se i svih onih tuga i nevolja koje su nas mimoišle...a tako lako su mogle da padnu na naš vrat.
Sreće su, sada to znam, tihe i nenametljive.
Male.
I zbir tih malih sreća čine jedan lep život.

Kroz pomrčinu nazirem dve male glave, šćućurene jedna uz drugu.
I slušam njihovo mirno disanje.

Dobro je.

Postigao sam sve što treba...