[ Generalna ] 26 Februar, 2016 11:20

Idu ljudi ulicom...idu i spavaju.
Trče za svojim problemima, vuku ih za rukav.
Pričaju svima oko sebe o svojoj muci.
Idu, jure...a spavaju.

Srećom, primetim da ima i onih probudjenih.

Lako ih je videti...tiho se smeše.
Raduju sitnicama.
Minut sa njima je osunčan.

Kada ih sretnem negde na internetu, imam prilike da pročitam nešto ozareno i blago.
Puno ljubavi.

Ima ljudi budnih.

Ima i onih uspavanih i zaludnih.

Bludnih.

Idu ljudi ulicom...idu i spavaju.

Samo se oni budni

jedni drugim raduju.

[ Generalna ] 14 Februar, 2016 11:44

Da li već sve pametno već zapisano i rečeno?

Reče neko i negde.

A ne želim da verujem u to.

 Ne znam...veća li su prostranstva duše, ili je veći ovaj lepi život, pun uspona i padova, prilika i neprilika.
Ne drhti svako isto kada vidi izlazak sunca, ili kad ljubi promrzlo dete.
Pa tek to što svako na svoj način ume da opiše sve ono što je svima blisko...život i smrt, ljubav i mržnju. Rat i mir.
Što više čitam, sve mi se više čini da ima novih tema i svetova.
Sve više horizonata i dubina.
Sećam se da sam negde pročitao citat tadašnjeg direktora Biroa za Inovacije SAD, koji je , pre stotinjak godina, tvrdio kako je sve veliko i važno već izumljeno.
A nije.
I neće biti.
Čovečanstvo uvek ide napred, ma kako se nama činilo da stoji.

Tako, mislim da ima još mnogo pisaca, možda tek sada rodjenih, koji će umeti da donesu nešto novo i nesvakidašnje.

Istina, ljubav je jedna... i svako se može pronaći u nadahnutim ljubavnim stihovima.
Ali, ma kako melodije bile iste, ne svira li svaka duša neku svoju notu?

Ne želim da verujem da je sve već rečeno i zapisano.

Dokle god ima šarmantnih pripovedača, koji umeju i mnogo puta ponovljenu priču, da ispričaju na svoj, uvek uzbudljiv i maštovit način. 

[ Generalna ] 08 Februar, 2016 11:12
Dodje ti tako 
nekuda da odlutaš
ili bar besno
očima da kolutaš.

Dodje ti da kreneš
nekuda da nestaneš
za sobom
da se i ne okreneš.


A kada jednom
konačno i  kreneš
 i sebe poneseš, 

biće ti svejedno  gde ćeš da se doneseš.

Jer, ma gde da si
gde god da ti misao šeta...
Tamo gde si ti
tu ti je centar sveta.


Eto,morao sam jednom
i ovo tiho reći:

Od sebe niko i nikad
nije uspeo  pobeći.
[ Generalna ] 05 Februar, 2016 18:00
Prošlo je nekoliko godina od redovnog objavljivanja postova na ovom blog servisu.
Nekada, bilo je ovde lepog druženja, raznih izazova u pisanju...pa sve do objavljivanja nekoliko blogerskih knjiga.
U medjuvremenu, oni koji su pratili moje pisanje ovde, bili su svedoci ljubavi u nastajanju i rastenju.
Danas, ja sam otac dva mala dečaka, glava četvorošlane porodice.

I ono što je u svemu tome nedostajalo, bilo je pisanje...

Posle nekoliko godina pauze, shvatio sam da je pisanje on line dnevnika veliki ventil.
Šansa da zastanemo i razmislimo o životu, ljudima i sebi samima.
Da pratimo ona fina kolebanja duše, dok polako rastemo u svojim željama i dostignućima.

I evo me ponovo.

Sa mislima o sreći.

O tome da je sreća stanje duha, pre nego bilo šta drugo.
Da je sreća biti, a ne imati.
Da za sreću moežemo samo reći da je živimo, nikako da je posedujemo.
Jer je neuhvatljiva.
Kolebljiva.
Nestalna.

Danas, sreću nalazim u miru.
Zadovoljstvu postojanja pored svoje porodice.

Toliko toga sam postigao, zadovoljan onim što imam i gde sam stigao.

Ali, ipak.

Nešto nedostaje, unosi nemir i traži od mene da ne posustajem.

Da ima još toliko toga što želim da uradim i da iza ovog osunčanog proplanka na kome se nalazim, ima još mnogo vrhova koje želim da osvojim.



A čovek je veliki, ili mali, samo onoliko koliko su velike ili male želje koje ga pokreću...

Kažu da čovek koji želi da bude srećan na ovom svetu treba da bude pažljiv najmanje dva puta.
Onda kada bira ljubav svog života, i onda kada bira ono čime će se baviti u životu.

Vreme je da ponovo široko otvorim oči...

Ajd, uzdravlje!