Kap po kap

Ima u meni tuge...
O da.
I najšarenije duge.

I nekoliko zrna dobrote
da se nekome nađe.

Ima u meni i prostranstva
malo Dunava i neke lađe.

I tišine.
More tišine.

I trudio sam se
Bog zna da jesam
da ne umem
nigde i nikoga boleti.

Ali ponekad
nije bilo dovoljno
bezumno i do srži
voleti...

Ima u meni tuge...
I nekoliko zrna dobrote
da se nekome nađe.

Čudo moje!

Svet je još čudnije mesto...

Život bude i već je prošao
niko odavde nije otišao isti
nego što je ovde došao.

Ali, molim te
mora i to da se spomene

učini sve što treba
i ne daj da te promene!

I lomiće te
I slamati
Uzimaće ti
i davati

učiniće sve!

Da te stave u kalup.

Ali
molim te.

Srce ne daj u zakup.

Učiniće sve
da budeš ista
da ličiš na druge
ali ti se ne daj!

Seti se tebe
seti se mene
i nikada ne daj
da te promene. 


Kada jednom i odavde pođemo

Ja ću stati i čekati

jednu opet tebe
jednog opet mene
zato ne daj da te promene


Ja ću čekati i zbog tebe stati

nadajući se da ću te opet 

i ponovo prepoznati...

Menjam 15 000 pesama
za onu jednu izlizanu kasetu sa deset hitova
mnogo puta izgužvanu
koju sam neprestano slušao iz noći u noći
sanjareći o ljubavima
koje će tek doći...

Menjam tri letovanja
svako po deset dana
za ono jedno jutro
i boju tvoga pogleda
posmatrajući mesec
kako se u Dunavu ogleda.

Nudim i nekoliko potpuno novih telefona
ovih pametnih
za onaj jedan crveni
sa koga sam zvao devojke
po prvi put
drhćući kao prut.


Menjao bih sve
za jednu priliku
da počnem ponovo...

Da opet volim
da budem i srećan i slaman
i da mi opet 

jedino ti budeš taman.

Kažu da su sve sudbine
negde već zapisane
i najlepše pesme
one nenapisane.

I poljupci vreli
onih
koji se nikad nisu sreli.

I da je najlepše bilo
ono što se nikad nije zbilo.

Prolaze dani ovi
I prošli dani oni
ipak se radujem
što smo zajedno
šetali po vasioni.

Kažu da su sve sudbine
negde već zapisane
i najlepše pesme
one nenapisane.

Ali mene ipak veseli
što su se sreli
i naši poljupci vreli.

U mirisnoj noći
posutoj
šuškavim zvezdama
šapuću zrikavci... 

Pilo se i veselilo
lupalo.
Dosađivalo i dangubilo
čupalo.

Vatale se zjale
jahale ale
sve zore polupale.

I sad kad se treznim
u danima ćudljivim
i bezveznim

doći će račun
sve da se naplati.

Koliki će biti ceh,
da li je veliki greh?

Da li je skupo i loše
kada se svi dani potroše?

A konobar dođe
u kafani života
I zbraja ture:

"Sve na svoje dođe
ne brini se, druže
i da si popio bure...
Nemaju čega de se boje
oni što su popili samo svoje."

I idem dalje.
Preskačem nove dane
kao dete lastiš...

I nehajno bacim konobaru
neke svoje najbolje dane...

Eto i tebi, malo
nek se nađe, za bakšiš.

Ulazim tiho u polumrak sobe.
Sedam na ivicu kreveta.
Tišina.

Pomalo tugaljivo pomislim kako se bliži 40.
Četrdeset godina na ovoj divnoj planeti.
I već vidim, potpuno jasno, da ništa veliko i važno neću postići.
Sve one gimnazijske želje ,maštanja, svi veliki ciljevi i stremljenja. Sve se, konačno,svelo na pravu meru.
Dok brojim ovih divnih 40, pomišljam koliko toga lepog tek treba videti i doživeti.
Koliko toga uraditi...
Ipak, sačuvaj me Bože od velikih dela i velikih ljudi!
Sada je tek sve jasno.
Sabirajući sve one sreće koje mislimo da smo zaslužili, setimo se i svih onih tuga i nevolja koje su nas mimoišle...a tako lako su mogle da padnu na naš vrat.
Sreće su, sada to znam, tihe i nenametljive.
Male.
I zbir tih malih sreća čine jedan lep život.

Kroz pomrčinu nazirem dve male glave, šćućurene jedna uz drugu.
I slušam njihovo mirno disanje.

Dobro je.

Postigao sam sve što treba...

Ni ovako vreo
ni ovako lud
ja...nemam kud.

I da lutam svetom
U krug i odasvud
ja...nemam kud.

Ljubavnoj strofi muziku tražim
Duši šapućem da smrt ne postoji
Veliku želju većom snažim
Slede me koraci, možda su moji...

Ponekad se skupiš
u neku tišinu
i slušaš kako svira
neka pesma draga...

Idu ljudi ulicom...idu i spavaju.
Trče za svojim problemima, vuku ih za rukav.
Pričaju svima oko sebe o svojoj muci.
Idu, jure...a spavaju.

Srećom, primetim da ima i onih probudjenih.

Lako ih je videti...tiho se smeše.
Raduju sitnicama.
Minut sa njima je osunčan.

Kada ih sretnem negde na internetu, imam prilike da pročitam nešto ozareno i blago.
Puno ljubavi.

Ima ljudi budnih.

Ima i onih uspavanih i zaludnih.

Bludnih.

Idu ljudi ulicom...idu i spavaju.

Samo se oni budni

jedni drugim raduju.