Kap po kap

Ispred nas je jedna sasvim nova,neotpakovana nova godina...neko je nekada odredio da nosi redni broj 2010.

Da ne lazem:nece ona biti ni bolja ni gora od ostalih koje su prosetale kroz nas zivot.
Sve su godine iste,zato nikome necu nista ni pozeleti za ovu novu godinu.
Pozelecu nesto za citav zivot.
Svako ko odvoji vreme da procita ovo,neka prvo udahne duboko.
Neka shvati da se lepe stvari desavaju.
Neka im dozvoli da se dese.
Neka doceka svako jutro sa osmehom,
jer mnogi nisu imali tu srecu da dobiju jos jedan dan.
Da taj osmeh ne stedi i neka ga poklanja svakom zivom stvoru koji srete u danu.
Neka shvati da osmesi imaju to divno svojstvo da cine ljude radosnim
 i da se svaki osmeh vrati onom koji ih poklanja, i to uvecan bar dvostruko.
Da ljubav postoji,da nije strasno voleti,pripadati nekome i imati nekog.
Stavise,da je to jedina sreca na ovom svetu.
Da voleti sebicno,znaci ne voleti uopste.
Da svaki cilj koji imamo,mora biti dostizan,ukoliko nam je zelja zaista iskrena.
I da je zivot bez zelja prazan.
Da postoji hiljadu ispravnih saveta za dobar i lep zivot,ali da svako mora
sam za sebe da pronadje svoj put.

Zivot je da se  zivi.
Da se raduje.
Da se voli.

Tako
svaka ce godina biti lepa i uspesna.
Nemojte nikada zeleti nesto sto sami sebi ne mozete podariti.
Zdravlje cuvajte.
Lepoti negujte.
Novac zaradite. 

Isti ovaj post sam napisao prosle i pretprosle godine.
Ne vidim sta se promenilo...

Nisam te trazio
nisam te zeleo
nisam te sanjao
niti  proganjao...

Nisi mi trebala
nisam te hteo
i bez tebe
ja sve sam smeo...

Ali.

Tek sada...

Mene si ti
ogroman deo
samo sam s tobom
savrsen i ceo!

Carobno je jutro svanulo
prekriveno belim i nevinim
tek rodjenim snegom
i ti si se probudila 
kao lane
tek progledalo...

Kad sneg padne
i kad se utisaju svi zvuci
sreca se u malom prepozna
kao dodir dlana,sa rukom u ruci
kroz noci hladne...

Vreme je...

Saram svojom dusom,evo vec 3 godine po ovom blogu...i naslo se tu nekoliko dragih ljudi,dovoljno smelih da me optuze da je ono sto pisem-poezija,i da to mene cini-Pesnikom.
O,kakve li ludosti!
Sanjam,volim i zivim i to je sve sto umem da radim...
A pisanje me je naucilo da svi delimo istu dusu,savrsenu i vecitu.
Da imamo iste strahove,iste ljubavi,iste bolove....da smo svi braca i sestre,od istog oca i iste majke.
Sve sam to saznao prateci drage komentare na ono sto sam pisao ovde.
Jer,nije moguce da ja pisem lepo...vise mi se cini da se u otiscima moje duse,tako mnogo njih prepoznalo,da osecamo isto bilo zivota oko nas.
I svu zahvalnost dugujem onima koji su odvajali vreme da procitaju moje redove,sve one koje je ponesto dirnulo,obodrilo...da se setimo da nismo sami.
Da je neko pre nas vec voleo,da je nekog vec bolelo...i da je Ljubav jedini i veciti zakon Zivota.

I nikada nisam imao zelju da napravim korak dalje i da objavim nesto od ovoga.
naprosto,tek to bi me zaista nacinilo pesnikom,a to je duznost i odgovornost koju ne smem olako prihvatiti...
Sve dok se nije pojavila jedna dama,sasvim niotkuda,nasasvsi me preko neobicnih i iznenadjujucih kanala...
Pojavila se dama koja mi je pokazala da sa mnogo strasti i zelje zeli da pomogne objavljivanje knjiga onih koji zavredjuju da se cuju...
I sasvim vesto uspela i mene da ubedi da tu spadam...

Vreme je da se pripremim za objavljivanje moje prve zbirke poezije.
Kazem "prve" jer je gotovo sigurno da se tu necu zaustaviti...kada jednom vec krenem.

I eto.

Vreme je da udahnem duboko i zakoracim u taj veliki i ozbiljni svet.

Ako neko ima sugestiju sta bih prvo trebao da uzmem u obzir,od oko 300 tekstova,mnogo bi mi pomogao...
Jer ce za par meseci svetlo dana ugledati 100 odabranih postova.

Toliko toga treba!

Da ti budes ti
pa onda
da ja budem ja
pa 
da od toga napravimo NAS.

I ljubav da nas veze...

Cini se da to nije lako
da od toga nema niceg teze.

Ljubav postoji!
Ali to je samo zvezda trunje...
treba traziti kopati raditi
i verovati...
izvan svake sumnje...

Nikad nije lako!

Treba traziti
sanjati
verovati
biti!

Ali 
jednom kad se desi
ljubav je nemoguce skriti.

Razvukli se oblaci nad Dunavom,lenjo,kao stari sivi macor kada se proteze iza starog smederevca...
Obukla je jesen svoj dobro poznati mantil,star i ofucan.
Nista se danas ne cini lepim i uzvisenim.
Samo sitna,dosadna kisa i malo loseg raspolozenja...
Ali,eto.
Treba biti vedar bas sada.
Ima dana kada sunce razbistri sve i sve nam se,na mah,ucini lakim i dostiznim.
Lako je tako.
Ajde sada,sada da vidimo ko ume da osmehom razveje oblake i nacini i ovaj dan suncanim i lepim.

Ko ume da se smeje...


Nikada me niko nece moci ubediti da se sunce  ne krije,kao deca kada se igraju zmurke.

Kada pada kisa,krije se...
Ali ne iza oblaka.

To bi bilo isuvise lako.


Siguran sam da se sunce tada krije u osmesima...