Kap po kap

Kada bih bar probao
pa,sta bude da bude
zazmurio i skocio
medju rascovecene ljude...

Naucio da mrzim,
i sta su sujeta i pakao,
ne bih skocio vec padao
seo bih i plakao.

Ne umem.

Ne zelim.

Necu...

Dosao je
seo
na obalu
Dunava...
Cutao je
gledao
nebo
bez oblaka...

I veliki tihi Mesec
na vrhu noci.


Nebo je bilo ogromno
Dunav je bio miran...

A on je
dosao
seo
na obalu
zaborava...
i zaplakao.

"Vojim te!

Vojim te
sve do neba
i natrag
sve tako u krug
opet i ponovo
dok me nogice ne zabole
i onda jos jednom!"


I sta ja,sad,tu da dodam?



 

Pismo Milici



Volim te…
Jednako kao sto sam te voleo kada smo imali 15 godina i kada smo zagrljeni sedeli pored Dunava…onda kada se cinilo da je ceo svet nas,a da ceo zivot stane u te trenutke koje smo zajedno delili.
 Sad si tamo,negde daleko..ali daljina nije merilo bliskosti,zar ne?
Jednako ti zelim mir i srecu,kao da si pored mene…jos i vise.
Malo je dobrih ljudi na svetu…I onda kada sam te pustio u svoje srce,pustio sam te tu za ceo zivot.
I neizmerna je moja sreca,da se i moja dusa mirno nastanila u kutku tvoga srca.
Tesko je sebicnima  opisati kako ljubav ne mora da ukljucuje i posedovanje.
I da jedna ljubav ne potiskuje drugu…
O,kako smo se voleli…naivno i decije!
I kako ta ljubav jos uvek plamti negde…a mi ostadosmo kao ugarci.
Jedino jos nase zenice umeju da se zazare kada se sretnemo.
Hvala Bogu sto umem da volim.
I da budem voljen.
Hvala i Tebi.
Sto si bas Ti bila moja prva letnja ljubav.
I sto to leto nikada nece proci…
Lepo spavaj.
Natkrilio sam te svojim krilom.
Uvek i zauvek.

Stisao se vetar
nad onim nemirnim morem
udavilo sunce
svoje lepo lice
u plavim dubinama
i niko
i nista
sada se ne mice
tisina
svuda...

Tiho srce tvoje
i tiho srce moje
otkucava sekunde
i planeta se okrece
po tom taktu ljubavi
kao veliki casovnik Vasione
tacna mera
svega sto postoji...