Kap po kap

Dugo sam trazio mesto za tebe
nekakav ram,okvir
gde bih te stavio
ostavio
tvoje ime i tvoj lik.

Gurao sam te u pesme
u snove sam te gurao
Ali nije vredelo.
To je suvise tesno mesto za tebe 
Isuvise si velika uspomena.

Ipak!
Snasao sam se na kraju...
Gurnuo sam te u zaborav.
Tamo je bilo dosta mesta.
Jedino
bojim se da ti ne bude dosadno tamo...
jer,znas
Sama si tamo.

Tamo jos nikoga nisam nikada krio!

Ispruzi dlanove
Visoko ka nebu
Pruzicu i ja…
Mozda negde
Nasi se dlanovi
Spoje.
Nekome
To ce izgledati
Kao duga
Posle duge kise…

Zaboravi sve sto te je tistilo,brinulo,sve sto je unosilo nemir,dileme,neizvesnost…
sve sto te je plasilo.
Zaboravi i halapljivo progutaj svaki osuncani trenutak koji ti podari ovaj dan.
Rastopi sve svoje nedoumice u toplini suncevih zraka i molim te:

NASMESI SE!!!

Ovaj se lepi dan nikada vise nece ponoviti. 

Ponoc je...u sekundi umire citav jedan dan.
I ceo jedan dobijamo na poklon.
Pozlati ga svojim osmehom i
uvecaj njegovu vrednost 1000 puta...

Ako ne umes sebi
ucini to nekom dragom.

Eto,kakve sam SMS poruke nekada slao ;-)
 

U koliko reci moze stati
lepota nekoliko majskih noci?

U koliko zivota moze da se smesti
sreca jednog radosnog susreta?

U koliko srce moze da se nastani 
ljubav onih koji vole prvi put?

Koliko teska moze biti
razdvojenost,samoca i ceznja?

Koliko daleka moze biti
ona sreca koja se mora cekati?

Tacno onoliko koliko meri  dusa
jednog zaljubljenog decaka
raznezene devojcice
snenog putnika
umornog radnika...

Ponekad je tesko reci 
da li je sve i u svemu nesto
ono sto postoji i sto imamo
Ili,pak
sve ono sto jos nije nastalo i sto nam nedostaje. 

"Sreca je lepa dok se ceka"

Sapuce mi nasmejana Vila Poezije

"Sto ne prolazi nije sreca"

Grmi vitez Reda Prelepe Reci.

A ja kazem:
Sreca je u nedostajanju
A ne u posedovanju.
Sreca je u ceznji
u onom malom,
sto se ceka.
Sreca je sve sto zelis
a dolazi lagano
ili sasvim iznenadno.
Sreca je kada se veselis
cak i kad ti je tesko i hladno.

Sreca je biti ziv!
I da ne bude vise teskih i dugih prica...

Zivot je jedini uslov za srecu
svakog svoja sreca negde ceka
svaka sreca ima svoju srecu
i svaka sreca ima svoga coveka.

Srece ima i previse!
Bojim se...sve je manje Coveka.

Svoj blog sam nazvao "Zvoncica" bez nekog narocitog razloga.
Pre svega,Zvoncica mi je bio jako mio lik,kada sam bio decak.I kasnije,ideal lepote uvek je "vukao" na Zvoncicu,a vremenom ni sam nisam zeleo da odrastem i ostajao sam Petar Pan.
I tako,mnoge lepe devojke,bile su Zvoncice,sve dok se nije pojavila jedna koja je sasvim licila na pravu pravcatu Zvoncicu!
I tako...nista posebno.
Poceo sam da pisem,pisanjem ponovo privukao moju Zvoncicu,ona je porasla,porastao i ja...
Poceo sam,ponovo,da pisem retko i o svakodnevnim stvarima,ili unutrasnjim pitanjima duse.
Sve je manje Zvoncice u mojim redovima.
Na kraju,pojavila se ovde  neka druga devojka i registrovala kao "Zvoncica".
I mislim da je doslo vreme da promenim naziv svog bloga.
Medjutim,nemam ideju sta je to preovladjujuce,sto bi mi pomoglo da odredim naziv.
I pomislio sam,mozda bi mi mogli pomoci oni koji imaju strpljenja i dobrote da svrate do mog bloga.
Oni koji znaju o cemu i kako pisem...
Mozda znate vise od mene.
Hoce li neko da bude kum jednom jednogodisnjem blogcetu?

Ili da nista ne menjamo?

Prolece i ovakvo kakvo je,ipak je prolece...jedino koje smo dobili ove godine.I jedino za koje izvesno znamo da je nase.Hoce li sledeceg biti za nas,niko ne moze sa sigurnoscu da nam obeca...

I treba biti pametan,pa osmisliti kako izvuci iz ovakvog proleca svaku kap poleta i zanosa
 novog pocetka.
Odabrao sam da u zivam u slow food restoranima.
E,nije to nista posebno,ali jeste nesto sto smo zaboravili.
Posto se grozim hrane koja se jede na ulici i sa nogu,valjda zato jer mi je to cesti jelovnik,
odabrao sam da ovo prolece provedem sto cesce u restoranima pored reke.
Dunav me smiruje,zivim pored njega,i odabrao sam jedan sjajan restoran na njegovoj obali.
Ko voli neka nadje vremena da skokne do Starog Slankamena.
Nekoliko restorana,zbijenih uz obalu,odmah ispod ostataka tvrdjave stare 1500 godina...
Nisu Rimljani bili bas toliko ludi.
Vazdusna banja,slani izvor,magican Dunav i kristalno cist vazduh...
Eto sta vas tamo ceka.
I to odmah iza spusta koji neodoljivo podseca na serpentine
koje postoje na putu ka Jadranu...
I pogled koji puca prema Banatu,odmah iza mocnog Dunava.
Da ne pominjem izuzetno dobru hranu,opustenu atmosferu i besmisleno jeftin meni.
Sednem tako sa mnostvom drugara,dragih lica.
Popijemo jedno pice,drugo...
Narucimo savrseno dobru riblju corbu.
Koju zalijemo sa dobrim domacim vinom.
I pricamo...smejemo se.
A Dunav tiho sapuce i odnosi nase osmehe.
A onda nastavimo sa ribom,mesom...
pa opet vino,prica,smeh...

Zivot je lep onoliko koliko mu dozvolimo. 

Eto sta ostade posle citave jedne veceri,okupane znojem,plesom i muzikom...
Neobican bend,jos neobicnijeg naziva "SO SABI" odneo me je sinoc u daleku Afriku
 i jos dalju Kubu.

SO SABI,po recima pevaca Raula Alberta Diasa znaci "ljubav,mir,prastanje..."
a to je ono sto nam je svima najpotrebnije...
Raul je citavo vece ponavljao,kao mantru, te reci:"Lepo vama,lepo nama...",na najsarmantnijem
srpskom jeziku koji sam cuo.
Ne znam sta ga je nagnalo da i svoje zemlje rodjenja potegne cak u daleku i malu Srbiju,
niti sta ga je nateralo da ovde ostane,ali doneo mi je sa sobom toliko lepih pesama,vrelog ritma i puno osmeha.
Vec posle prvih taktova bio sam mokar do gole koze,a zurka je trajala,bez stajanja,citavih 3 sata.
Ritam Afrike i Kube,rastvoren u dobrom raspolozenju,presao je hiljade kilometara i reke znoja
da bi dosao do  mene.
Slusao sam ih i ranije,ali sinoc su mi bili potrebni.

Da ne zaboravim koliko je zivot lep i veseo,kada mu dozvolimo da takav ostane.

Muzika...

Reci pesama i melodije koje su nastale daleko i davno,stvorene da utese,razgale,
osnaze,pruze nadu i utehu...eto ih ispred mene,kao da su samo za mene pisane.
Nisam razumeo ni rec,ali sam osetio i tugu u radost onih koji su ih stvarali.
Osetio sam svakog ko ih je otpevao bilo gde i bilo kad.
Osetio sam,cak,i sve one koji su svuda na planeti igrali,vodili ljubav,plakali i cekali bolje dane
uz ove pesme i ritmove.

Svet jeste jedna velika lopta sarena... 

I svi smo samo jedna jedina velika dusa.

Osetio sam to kada mi je Raul,na kraju veceri,prisao i stegnuo ruku.
Znao sam da je meni pevao citavo vece
I znao je da sam ga ja slusao,kao niko drugi...
Njegovo "hvala" i moje stopili su se u jedno.
I hvala svima koji su igrali oko mene.
I vama koji ovo citate.
I hvala onoj kojoj ne treba da se zahvaljujem.
Ona vec zna...
Ista smo dusa.

"Tri sibice kresnuh u noci
Prvu da ti vidim lice
Drugu da ti vidim oci
Poslednju da ti vidim usne
Onda pomrcina da se svega secam
Dok te u narucju svome stezem srecan."

...saputao  je moj drug Prever,sa neizbeznom cigaretom u uglu usana.
Pevao je ko zna kome,ko zna kojoj,ko zna kada....
A ja sam se smeskao.
Svega nekoliko redova napisanih ko zna kada,a eto kako bude emocije i secanja.
Koliko sam ih puta saputao.
Koliko puta su ih saputali.
Koliko osmeha dobili
Tih sest redova nabacanih reci....

Taman tako da mi je zao sto ih ja nisam napisao.
Taman tako da sam srecan sto su,ipak, zapisane i objavljene.
Sto ih neko moze sapnuti nekome
Bilo ko
Bilo kome.
I sto se na kraju poslednje reci
odmah iza sicusne tacke
one koja se i ne vidi kada se sapuce....
iza ovih nekoliko reci i njihovog kraja
Uvek,ali zaista uvek
krije jedan nezan osmeh i nekoliko dugih zagrljaja!

Merci,mon ami Jacque... 

"Volim je smrtno
volim je ludacki!
dao bih svu svoju krv
a da joj ustedim samo jednu suzu..."

Procitao negde,jednom davno.
I udarila me je ova recenica tako snazno da sam je zapamtio za citav zivot.
To je ljubav! 
Uzvisena,bezrezervna,iskrena i odana...
Ali to nije ljubav ljubav.
Ona ljubav koja nagoni da se cine lepe stvari,da se zajedno sanja,
ona ljubav koja pokrece,hrani,leci...
Nije mi se dopala ova ljubav o kojoj sam citao,ali me je poterala na razmisljanje.
Dok sam bio sasvim mladji,gonile su me "Ljubavi jednoga dana..." one koje traju kratko u trenutku,ali zive u nama citavog naseg ovozemaljskog postojanja,one ljubavi koje nas cine zivim.
I ovde sam o tome pisao,prepisujuci dragog Ivu Andrica.
Ali sada,kada vec osecam da vecnost mog zivota vise i ne mora biti zaista vecna,
kada polako gazim po reci zivota,skoro na pola puta od druge obale,
sada vec zelim "ljubav citavog zivota",uz sve sto ona nosi. 
Trazim.
I spreman sam da je nadjem.
Ma gde ona bila
i ma u kom licu se pojavila...
Ali pre toga
sasvim malo pre toga
Jos samo malo
zelim da usnama po kojim volim da plesem
dopustim onoliko trenutaka vecnosti
koliko bude nasih dana
u kojim se volimo
u kojima se radujemo
u kojima postojimo.
I sve tako
dok se ne pojavi
bas ona
koja je vec dugo tu.

Ne volim opsta mesta,volim nesto svoje...
Kao sto je moje da odlazim na svirke bendova koji umeju da naprave posebnu atmosferu. 
Eto,sinoc,par sati izuzetne svirke napunilo mi je baterije za sve sto moze doci narednih dana.
Bend "PROROK" slusao sam prvi put pre nepunih mesec dana,i tada odlucio da odem ponovo
cim budem saznao gde ih mogu cuti ponovo...
Harizmatican pevac par sati mi nije dao mira sa pesmama domacih i stranih rok hitova.
Nekoliko puta,zatvorenih ociju,imao sam utisak kao da pola metra od mene peva glavom i bradom 
John Bon Jovi..."she's a little runaway" za sve "pobegulje" ovoga sveta...
Potpuna magija sabijena u 3 sata ciste harmonije gitare i energicnog glasa.
Mozda sam rodjen u pogresno vreme,ili u pogresnom okruzenju,
tek za sve ove godine nisam nasao nista zanimljivo
u muzici "moje mladosti".
Kao da se sve sto valja vec snimilo u nekom vremenu kada ja jos nisam postojao,
ili sam bio jako mali...
I onda,gledam tog pevaca kome je Bog dao izvanredan glas,koji se tamo smesi,potpuno svestan kakve nam darove daje sa svakom pesmom koju je otpevao.
Pevaca koji,cak i fizicki,izgleda kao potuno uspela rok zvezda americke estrade.
Pevaca koji mi kaze:
"veceras smo momci i ja zaradili po 50 evra...ko kaze da se ne moze ziveti od rok muzike u Srbiji?"
Rece i nasmesi se kao da je upravo zgrnuo 50 000 evra od svirke pred prepunom Arenom...
I ja sam se nasmejao...pomalo kiselo,doduse.
A onda smo,obojica,shvatili da je tu noc,kao i svaku koju je proveo svirajuci i prevajuci,
darivao dobre vibracije svim ljudima oko sebe,kao i da mu se to vratilo umnozeno mnogo vise puta nego sto je to moguce novcem izraziti.
Muzika je magija.
Ples je radost.
A ja sam se sinoc mnogo radovao...
Negde,u belom svetu,vrte se milioni preko gitarskih zica...
Ovde,upoznao sam coveka koji je milione pretocio u osmehe.
Mozda bi negde bio nesto kao Bon Jovi.
Ovde je veciti decak sa osmehom i glasom.
Neko ko zivi svoj san,potpuno srecan.
Tuzno je sto ovde ne moze biti sve sto bi mogao.
I lepo je sto je potpuno zadovoljan svojom zvezdom srece.
Dovoljno je sve sto je potaman.
Jos jedno divno vece
jos jedan zvedani trenutak.
Jos ima magije na svetu...

Niko ne moze biti srecan za ceo zivot,vec samo za trenutak.
To su oni trenuci za koje vredi ziveti….

Zbir trenutaka cini jedan lep zivot.

I problema covek nema,dok ih sam sebi ne napravi. 

Pomislio bih da je lenjost u pitanju,pa nedostatak inspiracije,"kilavo" prolece...ili bilo sta drugo.

U stvari,ne pisem jer nemam vremena!
Ne znam kako se doogodilo da jedan klasican dvadesetcetvorocasovni dan postane tako kratak da u njega stavim sve sto zelim...

Ustajem,redovno,oko 7 i nisam kuci pre ponoci,skoro nikad!
A pojma nemam sta sve stane unutar tih 17 sati aktivnosti.
Previse ljudi oko mene,zivotnih prica,dobrih i losih dogadjaja,sastanaka,poslovnih prilika,
priprema za neke druge vode... 
Kada se najzad nadjem u svom krevetu,na kraju dana,sa prvim dodirom meke posteljine,tonem za nekoliko sekundi u san.
I ne mogu zamisliti lepsi trenutak od onog kratkog momenta,kada sam jos uvek budan,a svaki treptaj oka me vodi u opustenost sna....
Kao ni one zlatne trenutke kada jutrom otvorim oci,promeskoljim se...i osetim mir i tisinu jutra.
Sve dok ne otvorim vrata i zakoracim u uskomesanost novog dana.

Vidim da je svega bilo na blogu.
Susreta,povrataka dragih blogera,nekih novih lica koji prete da postanu draga
kao i stara,dobro poznata...

Drugar je juce objavio da mu je devojka trudna.
I to je najdraza vest u ovom prolecnom sivilu.
Stizu nam "neki novi klinci..." razmisljamo ovih dana,ja i moji drugari.
A ja razmisljam:
Sve dok ima ljudi kao ona,meni draga,vecina na ovom blogu
i sve dok na svetu ima dobrih ljudi
ima nade za buduce klince i klinceze...
Nismo im sasvim upropastili ovaj svet.

I eto...ja sam dobro,sto i vama zelim.
Zeljno iscekujem vasa nova pisma. 

Prijateljski pozdrav

Dalibor