"Volim je smrtno
volim je ludacki!
dao bih svu svoju krv
a da joj ustedim samo jednu suzu..."

 

Procitao negde,jednom davno.
I udarila me je ova recenica tako snazno da sam je zapamtio za citav zivot.
To je ljubav! 
Uzvisena,bezrezervna,iskrena i odana...
Ali to nije ljubav ljubav.
Ona ljubav koja nagoni da se cine lepe stvari,da se zajedno sanja,
ona ljubav koja pokrece,hrani,leci...
Nije mi se dopala ova ljubav o kojoj sam citao,ali me je poterala na razmisljanje.
Dok sam bio sasvim mladji,gonile su me "Ljubavi jednoga dana..." one koje traju kratko u trenutku,ali zive u nama citavog naseg ovozemaljskog postojanja,one ljubavi koje nas cine zivim.
I ovde sam o tome pisao,prepisujuci dragog Ivu Andrica.
Ali sada,kada vec osecam da vecnost mog zivota vise i ne mora biti zaista vecna,
kada polako gazim po reci zivota,skoro na pola puta od druge obale,
sada vec zelim "ljubav citavog zivota",uz sve sto ona nosi. 
Trazim.
I spreman sam da je nadjem.
Ma gde ona bila
i ma u kom licu se pojavila...
Ali pre toga
sasvim malo pre toga
Jos samo malo
zelim da usnama po kojim volim da plesem
dopustim onoliko trenutaka vecnosti
koliko bude nasih dana
u kojim se volimo
u kojima se radujemo
u kojima postojimo.
I sve tako
dok se ne pojavi
bas ona
koja je vec dugo tu.