Kap po kap

Zelim ljubav
Veliku,jaku i zivu,vanvremenu!
I jednu devojku za tisinu i sapat,za ples i smeh…
Zelim ono malo i obicno
sto stane u jutro,zagrljaj i nju snenu,na mom ramenu…
Zelim sve sto zeli svako sa velikom dusom
Da dvoje na jastuku ne budu nalik na greh.

I ne zelim mnogo,znam!

Ali nije to ono sto mogu sam
Potrebna si mi TI
Da me snazis svojim dahom
Da zbog tebe pomeram planine
Zakriljujem daljine…

Potrebna si mi
Da te pridignem kada klones
Jer samo u tebi postojim

Da te prihvatim kada tones
Jer tebi zvezde brojim

Tebi da ih dam i srce osmehnem
Jer sva je moja svrha
Stala u tvoj mali dlan.

Trebas mi ti
I mala,bela kucica u cvecu…

Eto,tako ja zamisljam svoju srecu.

Opet ces naci
Nekoga kao ja
Ali mene!
Mene neces naci
Vise nikada.
Nikada me vise neces naci
Nikada,nikada,nikada
Jedno "nikada” je mnogo
A tri,vec previse
Nikada je mnogo vremena
A mene neces naci
Vise nikada.

Zbunjeno
 Uzbudjeno
  Sumanuto
   Uzurbano
    Drhtavo
     Nesredjeno
      Smuseno i
       Uplaseno
        Dete


Kisne na ulici
Gledajuci zalazak sunca…

Jos uvek volim
Volim jednu devojku.
Ona ima oci kao ti
I osmeh
I kosu
I prica kao ti
Cak se isto I zove
Zivi na istoj adresi

Ali
To nisi ti
To vise nisi ti.

Uzdah po uzdah
Pogled po pogled
Sve sam ti blizi…
Osmeh po osmeh
Rec po rec
Sve smo tisi
Polako,lagano
Kao noc kada se prikrada
Ja te prekrivam
Svom svojom zeljom…
Sve blize i blize
Dok nas ne odeli
Samo otkucaj srca
Tvog
Ili srca mog

Bicu ti blizu
Toliko blizu
Koliko treba da osetim
Toplinu tvojih usana
Ali uplasenom
Bices mi daleko
Kao sunce sto me topi
Zracima
sto lice na tvoje poglede
moj nemiru
tugo moja!

Bice jos dana…
Jos ce se suncu smesiti
zaljubljeni pogledi.
Bice jos dana i noci
toplih i ozvezdanih,
ali da li ce biti nas?
Da li ce nas biti
Da se suncu smesimo
Zaljubljenim pogledima
Da dane i noci ozvezdane
U zagrljaje sakrijemo…

Dve male glave,nagnute nad zelenu kartu Amazonije…
Istina,cas matematike je odavno poceo,ali je beskrajno dosadan.Dva mala decaka radije gledaju u kartu Juzne Amerike i zamisljaju borbu sa hordama Pigmeja,bezbrojne opasnosti i iskusenja,stare hramove,sakrivene iza zelenih zavesa puzavica i lijana,prepune zmija i raznih cudovista…
I u tim malim glavicama,sve je vec bilo jasno i isplanirano…
Sacekacemo jos nekoliko godina,skupljati novac i,cim budemo punoletni,otici tiho i neprimetno.
Pa neka se svi pitaju gde smo!
Vraticemo se posle puno dogodovstina,ovencani slavom i okiceni trofejima…
Visoki i snazni Jezdimir ce sve potrositi na pice i zene,jer on je bio onaj koji je voleo da se tuce,da se penje na najvise grane i da vuce devojcice za kikice…
A ja sam hteo da napisem knjigu.
Da!
Jednu knjigu koju ce decaci zadivljeno citati,dok ih majke budu opominjale da je kasno,da ce ih boleti oci i da ceo dan nista nisu ucili…
Knjigu cija ce izdanja devojcice kriti ispod jastuka,mastajuci da jednoga dana upoznaju hrabrog istrazivaca i pisca.
Ja sam bio onaj vaspitani decko sa pametnim ocima,koji je sa lakocom savladavao i najteze skolske zadatke.
Jezdimir je bio vecita mora nastavnika,nestasko pun humora ali i nemira.
Onaj koji je primoravao nastavnike da prizeljkuju penziju,mnogo pre nego sto joj je bilo vreme…
Tukao se,bezao iz skole…nikada nije ucio.
I niko nije mogao da shvati,sta nas dvojica radimo zajedno u poslednjoj klupi.
Mozda ne znam ni ja,ni danas.
Sada,kada pomislim,Jezda je bio tako pun zivota,ziveo je kako je hteo.
I ninasta se nije obazirao.
A ja sam sa lakocom zavrsavao sve obaveze,sve zadatke,skola je bila dosadna,a moja smirenost,vladanje situacijom i sarm koji mi je davao prednost nad ostalim djacima,samo su doprineli tome da se druzim sa onima “iz zadnje klupe”
Medju njima sam bio svoj.Nikada me nisu privlacili oni koji iz kuce idu u skolu,iz skole u kucu,zive svoje male zivote,zavrsavaju svoje male obaveze…I boje se da zaista zive!
Voleo sam,ja tako dobar i vaspitan,da se penjem po nedovrsenim gradjevinama,upadam tajno u skolske prostorije,kradem tresnje i kajsije iz dvorista vikendasa…i nikada nisam dao,da se u mom prisustvu,nesto veliko ukrade ili napravi neka steta.
Samo obicni deciji nestasluci.
Ali odlazak u vecito neistrazenu Amazoniju!
E,to je bilo nesto…
Mastali smo tako moj drugar Jezda i ja.
I mastali…
I odrasli.Postali momci,osvajali devojke.
Jezdimir je izrastao u snaznog mladica tvrdih i brzih pesnica.Koliko puta je samo nudio da nekog prebije,samo ako me popreko pogleda.Nije bilo potrebe,Jezdo,nikada.
Ali mi je uvek bilo drago sto si me uvek smatrao tako posebnim,da pazis “da me neko popreko ne pogleda”.
Cuvao sam se i sam.
I onda.septembar 2000 godine.
Mozda mu je bio i rodjendan tih dana.
Mozda i nije.
Decko sa krvavim rukama,prosutim crevima…molio je za pomoc.
Svi oko njega su trcali,vristali,zaustavljali kola…niko nije hteo da stane.Niko nije zeleo da isprlja svoja kola krvlju jednog dvadesetogodisnjaka.
Jezdimir je umro,tu u prasini ispred nase skole.
Nikada nismo stigli do Amazonije,borili se sa divljim plemenima…
Nikada i ne bi.
Znali smo to odavno.Ali tako sam zeleo da pricam sa njim o tome,jednom kad nam se unuci budu igrali na kolenima,ili kada ispred skole budemo cekala neka druga dva mala pustolovnjaka.
Tako bih voleo da nase dve male glave budu ponovo iznad karte Juzne Amerike.
Da mastamo…I da zivimo.

Severna hemisfera
A nad njom…noc.
Zvukovi u mraku svedoce o pokretu materije
galama i svadja
zvuk motora
automobili i avioni
Cak
i cvrci,ptice,macke
lavez…
Mozda negde i neki pucanj u daljini…
A negde na vrhu noci
cuti MESEC
Na njemu nema pokreta
na njemu nema zvuka
samo tisina…
Bled kao mrtvac
Svoju tisinu pruza po celom svemiru

Nocas cujem mesecevu tisinu.

Dunav i ti…
Zagrljeni plesete
okupani poslednjim suncevim zracima
ovog plavog dana.
Gledam te kako se osmehujes
osmehom vecnog deteta.
Kao da je sva radost ovog sveta
skrivena u tom osmehu
tako lakom
tako prirodnom
kao sto je prirodan suncev zrak
na tvom golom ramenu.
Gledas me kako cutimn
tih kao suton
sto se polako prikrada
negde iza nasih ledja…
U mojim ocima samo san
san koji jos uvek traje
jer je tesko probuditi se…

Vreme okrece stranice zivota
Spokojan,miran
Cekam svoju smrt
Prateci svakoga dana
Umiranje moje duse
Danas sam vise mrtav nego juce
A sutra?
Sutra,mozda,suvise mrtav.

Svakoga dana umiremo
Za neke ljude
Umiremo za neke stvari
Misli,secanja
Umiru uspomene
A i mi sa njima.

I na kraju

Kada,najzad,sklopimo oci po poslednji put
I kada iznad nas postave spomenik
Neki dobri ljudi
Isklesace za vecnost dve cifre.
Prva ce biti
Ona lepa godina,kada smo udahnuli vazduh
Taj lepi vazduh jednog aprila ili mirise juna
Druga ce biti
Ona najlepsa godina,kada nismo hteli da ostavimo jedno prolece…
A izmedju
Izmedju ce da stoji jedna kratka,tanka crta.
E ta crta…
To je citav nas zivot!

Ne bih znao …nikada
Sta se to dogodilo onda kada sam te upoznao i pozeleo da te poznajem citav zivot.Bilo je to vec dovoljno davno,tako davno da su svi razlozi izgubili svoje obrise,ako je razloga ikada bilo.
Tek,neko sa Tvojim osmehom morao je privuci paznju.I danas,sto te duze gledam i vise poznajem,sve si mi nestvarnija…

Nije to zato sto imas tako lepe,smaragdne oci
I tako nasmejan pogled
Niti zbog osmeha koji pleni i razoruzava
Nisam nikada zastao ni zbog toga sto si malena i slatka,kao da je neko,zaista nadaren,seo pa te smislio…
Mogao bih svoju naklonost pripisati i tome sto me,danima posto se vidimo,zaustavljaju i pitaju ko je bila onako lepa devojka pored mene…
Ili tome da te toliko volim i da mi toliko znacis,taman toliko da napisem odu Tebi.

Cini mi se,nista od toga ne mora biti bitno
Iako je sve istina,od reci do reci.

I jos i vise…

Samo

Obeshrabri me belina
Kada pokusam da napisem nesto o tebi
Mozda zato,jer ne razumem
Sto si jedina kojoj usne nisam ispio
Nezno i zudno,kako umem…

Cuvam te kao najdrazu uspomenu
I zato sto me toliko volis
I cuvas
I pazis kome ces me dati i ljubav resiti
Taman tako
Da pomislim ponekad,na ivici nekog sna
Da nikada vise u zivotu necu moci pogresiti
Jer me tvoja cista dusa
Cuva od svakog zla.

Davno sam ti rekao
A nije ruzno ponoviti istinu
“kada bi bilo zasto
jedino pred tobom bih mogao da se postidim.”
A to jos nikome nisam rekao
Na casnu rec!

Ti si mir
Na kraju svih mojih nemira
Moj glas razuma
Neko ko sve moze i ume
I zasto te toliko volim
Ne mora niko da razume…

I znam da si tu
Uvek i zauvek

I to me cini zaista bogatim
Jer se moje blago
Svakim danom,ne trosi i osipa
Vec raste i lepse sija
Kao da te neko od gore,sa neba
Svake noci zlatnim prahom posipa!