Pomislio bih da je lenjost u pitanju,pa nedostatak inspiracije,"kilavo" prolece...ili bilo sta drugo.

U stvari,ne pisem jer nemam vremena!
Ne znam kako se doogodilo da jedan klasican dvadesetcetvorocasovni dan postane tako kratak da u njega stavim sve sto zelim...

Ustajem,redovno,oko 7 i nisam kuci pre ponoci,skoro nikad!
A pojma nemam sta sve stane unutar tih 17 sati aktivnosti.
Previse ljudi oko mene,zivotnih prica,dobrih i losih dogadjaja,sastanaka,poslovnih prilika,
priprema za neke druge vode... 
Kada se najzad nadjem u svom krevetu,na kraju dana,sa prvim dodirom meke posteljine,tonem za nekoliko sekundi u san.
I ne mogu zamisliti lepsi trenutak od onog kratkog momenta,kada sam jos uvek budan,a svaki treptaj oka me vodi u opustenost sna....
Kao ni one zlatne trenutke kada jutrom otvorim oci,promeskoljim se...i osetim mir i tisinu jutra.
Sve dok ne otvorim vrata i zakoracim u uskomesanost novog dana.


Vidim da je svega bilo na blogu.
Susreta,povrataka dragih blogera,nekih novih lica koji prete da postanu draga
kao i stara,dobro poznata...

Drugar je juce objavio da mu je devojka trudna.
I to je najdraza vest u ovom prolecnom sivilu.
Stizu nam "neki novi klinci..." razmisljamo ovih dana,ja i moji drugari.
A ja razmisljam:
Sve dok ima ljudi kao ona,meni draga,vecina na ovom blogu
i sve dok na svetu ima dobrih ljudi
ima nade za buduce klince i klinceze...
Nismo im sasvim upropastili ovaj svet.

 

I eto...ja sam dobro,sto i vama zelim.
Zeljno iscekujem vasa nova pisma. 

Prijateljski pozdrav

 

Dalibor