Kap po kap

Sebicnost je kratka.
Zivot je dug...

Smisao svega
samo u ljubavi priznajem...

Tvoje me oci ljube,
lepe kao gorske vile.

Sav su smisao sveta
tvoje oci bile...

Nikada nisam voleo rodjendane...bio  je to samo datum koji je oznacavao da smo obisli jos jedan krug planetom oko Sunca.
Dan kada se lepo obucemo,docekujemo goste...primamo poklone i smesimo se,po citav dan se smesimo.
A onda,sto sam stariji postajao,sirio se krug ljudi koje poznajem...mnozio se broj onih koje volim,ovako  ili onako...svet mi se cinio pun posebnih ljudi,izuzetnih dusa.
I,odjednom,sto sam stariji bivao,ja sam sa sve vecom ,gotovo decijom radoscu,cekao poklone,cestitke...lepe reci.
Svaki je dan na ovoj Planeti bio izuzetan dar,a osecaj koji se skupi u meni,kada se oko mene okupe svi ti dragi ljudi,puni ljubavi i iskrenih zelja,taj se osecaj ne moze ni sa cim porediti.
Dusa mi raste,kako kazu Cigani...

I nije to sujeta.

To je cist osecaj srece,sto je oko mene toliko dobrih ljudi.
Toliko ljubavi.
Znak da ostavljamo trag u svetu oko nas.
Da dusom dodirujemo druge.
Da je ljubav magicna.
Da ima svojstvo da se siri i uvecava.
Da je osmeh najveci dar.
I da je naveci dar nekoga nasmesiti.


Od svih ljudi,najdrazi su mi bas oni koji postoje samo na ovom blogu.
Jedino sto nas spaja,jesu dodiri duse,kojima se upoznajemo ,iz dana u dan.
Cista esencija ljubavi.
Mozda nam se lica nikada i ne sretnu...ali znam da su se ovde okupile ciste i lepe duse.
Ljubav je savrsena,upravo zbog  moci da postoji mimo svih pravila,bez ikakvih ogranicenja...
Ne postoje ni vreme,ni prostor...samo dodiri duse.
I mi koji smo se u tim dodirima prepoznali i zavoleli...

Hvala dragoj Sanjarenja...
Hvala premudroj Domacici.
Zahvaljujem osetljivom duhu nase Casper...

Hvala svima koje necu danas nabrojati,ali znate da vas u srcu zbrajam svakoga dana.


Voli vas vas Stepskivuk.

Sedela sam u cekaonici kod zubara. Tako sam primetila diplomu zubara i videla poznato ime i prezime. On je isao u moje odeljenje i bila sam ludo zaljubljena u njega. Kada sam ga, medjutim, videla to nije bio on vec neki sedi deda, izboranog lica, sa debelim naocarima.

Ipak, cim sam sela u stolicu, nisam mogla da izdrzim i pitala sam ga:

- Da li ste Vi isli u Gimnaziju?

Rekao je:

- Da, maturirao sam 1974 godine, otkud znate.

- Pa bili ste u mom odeljenju, odgovorila sam ushiceno.

I onda me je taj odvratni, sedi, coravi, izborani pedercina pitao:

- A sta ste predavali?


:-)

Nije mi u navici da radim copy/paste tekstova koji je dosao do mene na netu...
Ali ovaj me oborio sa nogu... 

Cvrsto verujem da biti dobar,na ovom svetu,ne znaci i biti naivan.
Verujem u to da nas dobro vaspitanje cuva od pakosti i zla,onih drugih.
Verujem samo u onu sudbinu koja,bar na kraju,uvek nagradi one kojima je ljubav i nesebicnost bio jedini pokretac.
Verujem da su pakost,zlo,sebicnost i dvolicnost kategorije koje ne mogu da traju.
Verujem da su dobrota i ljubav vecite vrednosti.
Da su ono sto ovaj svet cini lepim.
Da cine ovaj svet mogucim.
Da pokvarenost karaktera izjeda samo sebe.
I da nepokolebljiva ljubav i paznja prema drugima mora da gane i najokorelije srce.
Verujem da je novac stvar na koju treba da gledamo nemarno,kao i na vazduh koji udisemo:
Potreban nam je za zivot ...ali ga uvek ima tacno onoliko koliko nam je za zivot potrebno.
Ako neko ne veruje,neka proba da udise vise vazduha nego sto mu je potrebno.

Cvrsto verujem da hodam pravim putem.
Da ono su sta verujem nisu bajke.
Da cu u to verovati do kraja svog zivota.
I da se nikada necu pokolebati.

Jer ne dam nikome da me dovede u sumnju.

Ljubav je sunce koje greje voljene...a najvise one koji vole. 

Opet je hladno...i depresivno.
Kraj zime uvek mi tesko pada.Vise me ne raduje sneg(lep mi je samo onaj prvi),hladnoca postaje iritirajuca,cekam prve znake proleca...a oni izostaju,pa mi zima izgleda uvek nepodnosljivo duga.
Ustao sam rano,kao i uvek.Nedelja je..druzio se,popio kafu sa svima onima koje ne stignem da vidim tokom nedelje.
Usao u lenjo popodne...okrecem se oko sebe,smisljam kuda cu i sta cu.
Mozda neka picerija,sa devojkom?
Mrzi  me da vozim do Slankamena,vreme me iritira.A tamo i nema nista zanimljivo,u ovo doba godine.
Samo smrznut Dunav.
Mucenik.
Da se prosetamo,besmisleno je...ne volim da lezim u krevetu i gledam,kao neke filmove.
Drugari u amaterskom pozoristu danas nemaju ni probe.
Znam...napisacu nesto na blogu.
Otici cu negde,gde me noge odnesu.
I kada se vratim,citacu komentare...
Eto sta cu ;-) 

Sav se sjaj
u jednom savrsenom danu
pretvori u samo jednom trenu
u prah i tamu.

I tada
srce krug preskoci
i sve zastane
kada u jednome trenu
sve,bas sve,nestane...

Svoju ljubav
kao tihi plamen
nezno rukom cuvati...
Inace
i najmanji dasak
moze je bestragom oduvati.... 

Iz najdubljeg mraka
najmracnije noci
tvoje oci sijaju
kao putokaz...

Volim tvoj pogled
te crne bisere
sto sjaje vecitim sjajem
miliona zvezda
i hiljadu i jednog dijamanta
mracnih rudnika Zemljine Utrobe...

Rodjena si za tugu
to je tvoj krst
strasni usud
Sudbine prst
ili samo slucaj lud...
Rodjena si za tugu.

Ali ne daj se!

Uzmi na svoju dusu i tu muku.

Ne daj da potamne 
tvoje oci sjajne
jer to je tek podvig zivota
tu su sakrivene sve  njegove tajne...

Tatjani Vukovic

Pocesto sebe covek zapita sta je smisao zivota...
Nikada se nisam ni usudio da odgovorim na to ludo pitanje.Jednostavno,pitanja koja treba da otkriju velike i sudbinske tajne,upravo su takva jer je i nemoguce na njih dati jedinstven i apsolutan odgovor...
Na kraju,na svetu moze biti istina,tacno onoliko koliko i ljudi koji tragaju za njom.

Mnogo je lakse odgovoriti na pitanje sta je coveku potrebno da bude srecan.


Covek je srecan jedino ako je zdrav.

Naime,to bi bio uslov bez koga je svaki drugi nepotpun.

Drugi i poslednji uslov jeste da se u coveku ostvari svest da nista ne poseduje.

I eto moje tajne.

Od kada otvorimo oci i postanemo svesni sebe i sveta oko nas,uce nas da sticemo,da imamo.
Hrabre nas da cenimo svoje i da svoje nikome ne damo.
Od prvog trenutka kada zaplacemo kada nam neko uzme omiljenu ugracku.

A u meni se snazi ideja da nista ne posedujemo.
Da nikada nismo i da nikada necemo imati nista osim golog zivota i presvetog zdravlja.
Sve ostalo je slepa trka,jurnjava bez cilja i smisla.

Imamo stvari koje su nam potrebne,ali nikada nista nije zaista nase.
Ni nas auto,novac,kuca,posao...
Cak  ni nasa ljubav,ponajmanje ona.
Sve je danas tu,sutra ko zna gde i nikada ne smemo tvrditi da ista posedujemo za citav zivot.
Kada covek shvati da nikada nista zaista ne moze izgubiti,naprosto jer nista i ne poseduje,oslobodice sebe stega svega onog sto sputava slobodan duh da cveta.
Tek tada licni osecaj srece moze osnaziti toliko da ostane nepomucen u svakom trenutku zivota.

I nije to moja ideja.
Razvijena je odsta davno,u skoro svakom filozofskom sistemu.

Ali moramo sam sebi ostaviti na papir podsecanje da sam danas sreo nekoliko ljudi,previse potistenih...zbog gubitka necega sto nikada nije ni imalo sanse da bude njihovo.
A savrseno zdravi i siti tuguju...zaboravivsi sve one koji se grcevito bore za zdravlje svoje i zivot svoj.

Ne bih nikada sebi uskratio sansu da budem srecan,samo zato sto sam izgubio izglede da nesto posedujem.
Teka tako imam sve.

Na kraju svega
cuti u meni stara istina...

Ne moze se ljubav stvoriti 
tamo gde je nikada nije bilo.
I ono drugo
sto se u meni duboko skrilo:

Gde ima vatre ima i dima
Ne moze se ljubav sakriti
tamo gde je oduvek ima...