Nemam reci
opisati tu snagu...
Nabrekle misice Dunava
obasjane tihim Mesecom.
I namreskanu povrsinu
milovanu vetrom.
Istina je neizreciva.
Kao ljubav...
[ Generalna
]
11 Decembar, 2008 17:54
[ Generalna
]
08 Decembar, 2008 20:45
Cuo pricu:
"pitali jednog nasmejanog,postarijeg coveka,kako je izdelio svoj zivot i imali nekakav savet za mlade ljude...
Isprva,bio je zbunjen i zatecen.
Nakon nekoliko trenutaka prozbori:
pa,deco...meni to ovako izgleda,
od rodjenja,do tridesete godine...to vam je DETINJSTVO.
od tridesete,sve do sezdesete...to ce biti MLADOST.
Tu covek zastade i pogleda nekud u daljinu.
Ocuta nekoliko sekundi...
Slusaoci,okupljeni oko krepkog cice,cekali su nastavak nepodeljenom paznjom.
Cutao je i dalje.
Neko,nestrpljiv da cuje nastavak glasno upita:
"a starost...kad nastupa starost?"
Cica se prenu,okrenu slusaocima i nasmeja najlepsim osmehom,rasiri ruke i rece:
"ma kakva starost..."
"pitali jednog nasmejanog,postarijeg coveka,kako je izdelio svoj zivot i imali nekakav savet za mlade ljude...
Isprva,bio je zbunjen i zatecen.
Nakon nekoliko trenutaka prozbori:
pa,deco...meni to ovako izgleda,
od rodjenja,do tridesete godine...to vam je DETINJSTVO.
od tridesete,sve do sezdesete...to ce biti MLADOST.
Tu covek zastade i pogleda nekud u daljinu.
Ocuta nekoliko sekundi...
Slusaoci,okupljeni oko krepkog cice,cekali su nastavak nepodeljenom paznjom.
Cutao je i dalje.
Neko,nestrpljiv da cuje nastavak glasno upita:
"a starost...kad nastupa starost?"
Cica se prenu,okrenu slusaocima i nasmeja najlepsim osmehom,rasiri ruke i rece:
"ma kakva starost..."
[ Generalna
]
07 Decembar, 2008 09:55
Ustajem u 7 casova,bez obzira na sve.Cudna je to navika,da pocinjem dan uvek u isto vreme,ma kada zaspao prethodnog dana...
Doruckujem,jer iz kuce nikada ne izlazim bez prvog obroka.I to,obicno,budu ovsene ili razene pahulje sa dosta jogurta...
Vec u 8 sam na poslu.
Nista glamurozno,ali pomalo kreativno...bavio sam se mnogim stvarima,ali sam mir nasao u poslu koji je daleko od ljudi i vreve.
Baveci se komercijalom i trgovinom,uzivao sam radeci sa ljudima,jer volim drzenja,nove kontakte...uz moju naviku da pravim psiholoske profile ljudi koje srecem,ne mogu reci da mi nije bilo lepo i zanimljivo.
Medjutim,vremenom,coveka potrosi stalan stres i komunikacija,i ja sam odlucio da se povucem i da radim na razvijanju starog posla.Uredjivanja enterijera,izloga i pravljenja raznih proizvoda od pleksiglasa...ono sto sam vremenom poceo da cenim,slobodno vreme,planiran dan i odsustvo stresa i rokova,nasao sam baveci se ovim poslom...
U 16 casova sam zavrsio i vracam se kuci,svracam u Rodu megamarket,pazarim nesto sitno za klopu i vec u 17 ulazim u kucu...
Malo radim za racunarom,odlazim na kafu sa prijateljima,sat vremena vezbanja u teretani...i nekoliko sati pored najlepse devojke na svetu...
Vece petkom,rezervisano je za flasu dobrog vina i opustajuce vece sa devojkom...sve do zore.
Subota mora poceti zajednickom kafom u kafeu sa najlepsim pogledom na voljeni Dunav...
Popodne,opet...kafic i drustvo.
Uvece svirka.
Tako punim baterije.
A onda,duga i lenja nedelja...ispunjena dragim ljudima.
Tako teku moji dani,ove jeseni i zime...
Ogromna ralika u odnosu na vreme kada me je svuda bilo,bez reda i poretka.
Skakao sam na svaki telefonski poziv i bio ukljucen u svet i ljude 20 sati dnevno.
Ovaj mir mi prija,leci me.
I srecan sam sto sam uspeo da organizujem svoj zivot,onako kako zelim,sa ljudima koje volim...
Ali,pitam se...necu li iskociti iz koloseka u nekom trenutku i ponovo poceti da zivim kao nomad?
Cud je covekova cudna rabota.
Doruckujem,jer iz kuce nikada ne izlazim bez prvog obroka.I to,obicno,budu ovsene ili razene pahulje sa dosta jogurta...
Vec u 8 sam na poslu.
Nista glamurozno,ali pomalo kreativno...bavio sam se mnogim stvarima,ali sam mir nasao u poslu koji je daleko od ljudi i vreve.
Baveci se komercijalom i trgovinom,uzivao sam radeci sa ljudima,jer volim drzenja,nove kontakte...uz moju naviku da pravim psiholoske profile ljudi koje srecem,ne mogu reci da mi nije bilo lepo i zanimljivo.
Medjutim,vremenom,coveka potrosi stalan stres i komunikacija,i ja sam odlucio da se povucem i da radim na razvijanju starog posla.Uredjivanja enterijera,izloga i pravljenja raznih proizvoda od pleksiglasa...ono sto sam vremenom poceo da cenim,slobodno vreme,planiran dan i odsustvo stresa i rokova,nasao sam baveci se ovim poslom...
U 16 casova sam zavrsio i vracam se kuci,svracam u Rodu megamarket,pazarim nesto sitno za klopu i vec u 17 ulazim u kucu...
Malo radim za racunarom,odlazim na kafu sa prijateljima,sat vremena vezbanja u teretani...i nekoliko sati pored najlepse devojke na svetu...
Vece petkom,rezervisano je za flasu dobrog vina i opustajuce vece sa devojkom...sve do zore.
Subota mora poceti zajednickom kafom u kafeu sa najlepsim pogledom na voljeni Dunav...
Popodne,opet...kafic i drustvo.
Uvece svirka.
Tako punim baterije.
A onda,duga i lenja nedelja...ispunjena dragim ljudima.
Tako teku moji dani,ove jeseni i zime...
Ogromna ralika u odnosu na vreme kada me je svuda bilo,bez reda i poretka.
Skakao sam na svaki telefonski poziv i bio ukljucen u svet i ljude 20 sati dnevno.
Ovaj mir mi prija,leci me.
I srecan sam sto sam uspeo da organizujem svoj zivot,onako kako zelim,sa ljudima koje volim...
Ali,pitam se...necu li iskociti iz koloseka u nekom trenutku i ponovo poceti da zivim kao nomad?
Cud je covekova cudna rabota.
[ Generalna
]
04 Decembar, 2008 22:52
Zasto su moje oci
dobile boju pepela,
zasto zar mojih zenica
vise ne greje tudja srca?
Ugasilo se sve
cak ni mesec vise nije svetao
tamna je noc
tamniji dan
izgubio sam se u Vrtu Propalih Sudbina.
A zasto?
Vise se ne smejem
a i ne placem.
Vise ne postojim...
A nisam umro.
23.02.1998.
Znao sam zasto...
Znam to jos uvek.
Ali da me je tada nestalo,mnogo lepih sutona ne bih video,mnogo neznih cvetova omirisao...
Mnoge ne bih nasmejao,raznezio...
Iza svake tuge,mora biti smeha.
Znam to sad,vise nego ikada.
I bilo je dana,kada je glava luda,pitala sebe "zasto"
A zivot je lep.
Prelep.
I vise se nista ne pitam...samo,zivim.
I zivim dobro.
Bio sam tuzan,toliko tuzan i bespomocan,da sam napisao pesmu iznad,poslednjim svojim ocajem...
A sada sam, srecan,kao malo ko na Planeti.
Za svaki se dan treba boriti.
Za svakog se treba boriti.
I ovo napisati Tuznoj,Hyper...i svima koji posustanu...da iza ovog dana,svakog dana,postoji jos jedan,prelep,koji samo nas ceka.
I da nikada ne smemo tu lepu tajnu kriti od drugih...naprotiv!
Boriti se svakoga dana,za jedan,novi,lepsi...i boriti se za svakog,ko to ne ume za sebe.
[ Generalna
]
01 Decembar, 2008 16:29
Srebrn srp mladog meseca
i sitne zvezdice
mladezi na obrazu noci...
Sam sa sutonom stojim.
Da ti pokazem koliko te volim
hteo bih
ali ne znam hocu li moci...
[ Generalna
]
30 Novembar, 2008 11:44
Napuni sud vodom
stavi svoju ruku
u vodu
izvadi...
Pogledaj!
Rupa koja je u vodi ostala
mera je nase vaznosti.
Za one koji misle da su veci
nego sto jesu...
stavi svoju ruku
u vodu
izvadi...
Pogledaj!
Rupa koja je u vodi ostala
mera je nase vaznosti.
Za one koji misle da su veci
nego sto jesu...
[ Generalna
]
28 Novembar, 2008 19:28
Na svemogucoj tabli mojih misli
najsarenijim bojama
slikam osmehe tvoje duse.
Mislim na tebe
i svaka je misao kao lek.
Znam za tebe,tako kratko...
A kao da prodje ceo vek.
[ Generalna
]
25 Novembar, 2008 20:08
Kisa...
Savrsen dekor za tugu.
Sve je savrseno kada se postavi na svoje mesto.
Savrsen dekor za tugu.
Sve je savrseno kada se postavi na svoje mesto.
[ Generalna
]
24 Novembar, 2008 20:50
U lepoti tvoga oka
spoznao sam dusu Sveta.
U oblaku tvoga zagrljaja
upoznao sam mir Vecnosti.
Svaki treptaj tvoga srca
mog je zivota ritam
I gle!
Lutanju je kraj...
Vise nikuda ne moram da skitam.
spoznao sam dusu Sveta.
U oblaku tvoga zagrljaja
upoznao sam mir Vecnosti.
Svaki treptaj tvoga srca
mog je zivota ritam
I gle!
Lutanju je kraj...
Vise nikuda ne moram da skitam.
[ Generalna
]
17 Novembar, 2008 18:26
Opet i ponovo...dobujem po tastaturi,bez jasnog cilja i razloga.
Reci se nizu,otkrivajuci mi treperenja duse.Sve ono sto sebi precutim,prelije se preko prstiju,rec po rec,odajuci mi tajne duse,one koje su ostale zabasurene dnevnim dogadjajima,razmisljanjima o tekucim problemima,njihovim resavanjima i novim izazovima...
Da,tek kada se sve smiri,kada ostanemo sami sa svojim mislima,obicno uvece,u tisini nekog svog kutka,mi postanemo svesni sebe i svog postojanja...svog puta.
Jer,svako ima svoj put,svoje krajnje odrediste.
Sudaramo se po svetu sa drugim ljudima,nama toliko slicnim...delimo slicne stavove,bolujemo iste bolove,zelimo iste zelje.
U tom sudaranju,drugi nas oblikuju,drugima stvaramo sudbinu.
Sve su to delici mozaika Zivota,i niko i nista nije nebitno u tom previranju.
Svima smo bitni.
Svako nam je vazan...
Ne daj mi Boze da ikada to zaboravim.
Reci se nizu,otkrivajuci mi treperenja duse.Sve ono sto sebi precutim,prelije se preko prstiju,rec po rec,odajuci mi tajne duse,one koje su ostale zabasurene dnevnim dogadjajima,razmisljanjima o tekucim problemima,njihovim resavanjima i novim izazovima...
Da,tek kada se sve smiri,kada ostanemo sami sa svojim mislima,obicno uvece,u tisini nekog svog kutka,mi postanemo svesni sebe i svog postojanja...svog puta.
Jer,svako ima svoj put,svoje krajnje odrediste.
Sudaramo se po svetu sa drugim ljudima,nama toliko slicnim...delimo slicne stavove,bolujemo iste bolove,zelimo iste zelje.
U tom sudaranju,drugi nas oblikuju,drugima stvaramo sudbinu.
Sve su to delici mozaika Zivota,i niko i nista nije nebitno u tom previranju.
Svima smo bitni.
Svako nam je vazan...
Ne daj mi Boze da ikada to zaboravim.
[ Generalna
]
14 Novembar, 2008 20:39
Zazmuri...
Snazno!
Iz sve snage...
Veruj da masta sve moze da stvori
jednom,kada otvoris oci,sve na svoje dodje
i sve ono sto te na javi mori
sa snovima mora da prodje...
Ko izgubi veru i u snove...
Nema vise cemu da se nada.
I snivati se uci...
Snazno!
Iz sve snage...
Veruj da masta sve moze da stvori
jednom,kada otvoris oci,sve na svoje dodje
i sve ono sto te na javi mori
sa snovima mora da prodje...
Ko izgubi veru i u snove...
Nema vise cemu da se nada.
I snivati se uci...
[ Generalna
]
10 Novembar, 2008 19:46
Navikao sam da uvek nesto piskaram...
Pisao sam o stvarima koje me muce,odavao ih sapatom na list papira i tako sebi nudio olaksanje i trenutni spokoj.
Pisao sam o svojim razmisljanjima,zeljama i nadanjima,pisao pesme sa promenljivim,uglavnom nezadovoljavajucim uspehom...
Cini mi se,radio sam to uvek i oduvek...taman od kada sam naucio i da citam,a to je bilo zaista davno.
Medjutim,u poslednje vreme,sve manje pisem.
Bilo da je to jer nemam potrebu da bilo sta stavljam na papir ili zato sto i nema sta da se zapise,ja sve redje saram mislima po papiru.
Za pisanje je potrebno samo parce papira,olovka i malo dobre volje.
Sve su reci odavno u meni,samo im je potreban podsticaj da se smisleno sloze po zastrasujucoj praznini hartije.
Uvek me je plasila ta belina...kao prostor bez sadrzaja i smisla.
I oduvek sam hteo da ispunim tu prazninu slovima,kao sto sam cesto recima savladavao tisinu...
Prazninu treba ispuniti.
To joj je jedini smisao.
A za sve to je potreban podsticaj,bilo unutrasnji,bilo spoljni...
Vatromet duse,pokret u prostoru,ili jednostavno jedna jedina usamljena emocija na dnu srca.
Pisao sam o stvarima koje me muce,odavao ih sapatom na list papira i tako sebi nudio olaksanje i trenutni spokoj.
Pisao sam o svojim razmisljanjima,zeljama i nadanjima,pisao pesme sa promenljivim,uglavnom nezadovoljavajucim uspehom...
Cini mi se,radio sam to uvek i oduvek...taman od kada sam naucio i da citam,a to je bilo zaista davno.
Medjutim,u poslednje vreme,sve manje pisem.
Bilo da je to jer nemam potrebu da bilo sta stavljam na papir ili zato sto i nema sta da se zapise,ja sve redje saram mislima po papiru.
Za pisanje je potrebno samo parce papira,olovka i malo dobre volje.
Sve su reci odavno u meni,samo im je potreban podsticaj da se smisleno sloze po zastrasujucoj praznini hartije.
Uvek me je plasila ta belina...kao prostor bez sadrzaja i smisla.
I oduvek sam hteo da ispunim tu prazninu slovima,kao sto sam cesto recima savladavao tisinu...
Prazninu treba ispuniti.
To joj je jedini smisao.
A za sve to je potreban podsticaj,bilo unutrasnji,bilo spoljni...
Vatromet duse,pokret u prostoru,ili jednostavno jedna jedina usamljena emocija na dnu srca.
[ Generalna
]
01 Novembar, 2008 16:33
Ponekad
kada stojis sama pod zvezdama
sasvim tiha i sasvim zamisljena
i kada svi odgovori
dobiju samo jedno pitanje
kada zaboli
svaki damar srca
i nista jasno nije
onda kada postoji
Nekog Koga Mnogo Volimo
a opet
neko
bez jasnog Razloga
i jos jasnijeg Smisla
povredi bezumno
Nekog Koga Mnogo Volimo
zapitas se
sasvim tiho
bez nade u odgovor:
"Istina,gde je?"
Nema te Istine
koja se moze izreci
i nece biti Istina
kad se preko nje moze preci
makar i recima...
Nema nade u kraj
neresivih enigmi Sveta
i nema konacnog odgovora
ni na jedno veliko pitanje...
I nemam nade
ni u nauke,misli,pronalaske nove...
U mom svetu
jedino Ljubav moze
jedino ona
sme Istinom da se zove!
[ Generalna
]
23 Oktobar, 2008 19:20
Posecujem ovaj blog servis vec skoro dve godine.
I smem reci da me je nagradio mnogim vrednim stvarima...
Naucio me je da,ponovo,pisem.
Naucio me je da na svetu postoje i oni kojima se to dopadne....
Upoznao me je sa dosta dobrih ljudi.
Nekima sam video oci
nekima ne...
Ali svaki susret,bio stvaran ili virtuelan...cinio me je bogatijim.
Bez nekog narocitog reda
Orastitj
koju nikada nisam upoznao
a zbog nje sam ovde dosao
Andrijana
Cicilly
Tekstopisac
Shadow
Baladasevic
mmmila
Mladiluk
Sanjarenja
Pinokio
Mandrak72
KrilaAndjela
Domacica
Nastasja
Hypperbloger
TijanaS
Donna
Iluzuja
Glumac
Kaleidoskop
Flordeluna
.
.
.
Siguran sam da sam mnoge zaboravio...neka se dopisu,slobodno.
Svi oni me raduju sto,jos uvek,postoje,takvi kakvi su...sto jos uvek ima nade za ovaj svet.
Volim vas sve
Sa svim vrlinama
I narocito,manama
jer
Samo se tako i moze voleti.
Zar ne?
Hvala svima koji su pratili moje pisanje,kolebanja duse,moju borbu za Zvoncicinu dusu,
moju opijenost Ivanom i slatkim trenucima provedenim sa njom...
Hvala onima koji su imali strpljenja i dobru rec,svaki put kada je ona bila potrebna.
Hvala onima koji su me tako zdusno "branili,kada me je neko peckao...
Osnazili ste me u veri da istrajem,ovakav kakav sam...da se dobrota i strpljenje isplate,
da se za ljubav vredi boriti
Vredi je cekati,stvarati...
Hvala onima koji su pratili i moje komentare,pronalazili u njima sitna,zlatna zrnca...pa,tako,i meni otvarali oci...cinili me mudrijim no sto jesam.
Odlazim.
I nije ovo najava odlaska za uvek.
Nije revolt.
Nije bezanje.
Ovo je samo tih pozdrav
svima koje volim...
Topli zagrljaj na peronu...nekoliko casaka,pre nego sto se rastanemo,sa cvrstom verom u ponovni i skori susret.
Bicu negde tu,citacu pazljivo sta pisete,posmatrati vase sitne svadjice.
Samo necu pisati.
Vreme je da krenem u susret svojim zeljama.
Vreme je da se susretnem sa svojim snovima.
Vraticu se,mnogo brze nego sto ce se ciniti...i nadam se,ponovo cu vas sve sresti ovde.
Vraticu se kada zivotom okrenem jedan krug.
Sada je vreme da putujem dusom.
Vraticu se sa pricom sa tog putopisa.
[ Generalna
]
22 Oktobar, 2008 18:47
Prosla je godina kroz godinu
mesec kroz mesec
dan kroz dan
noc kroz noc...
I prodje zima kroz zimu
prolece kroz prolece
leto kroz leto
i jesen dodje
polako nam ona prodje...
Prodjose oni kroz njih
ja kroz tebe
ti kroz mene
mi mimo svih...
Prodjose i usne
i dah njihov vreli
jedino mi
mi se jos nismo sreli....
Za sve sto je trebalo...a jos nije.
mesec kroz mesec
dan kroz dan
noc kroz noc...
I prodje zima kroz zimu
prolece kroz prolece
leto kroz leto
i jesen dodje
polako nam ona prodje...
Prodjose oni kroz njih
ja kroz tebe
ti kroz mene
mi mimo svih...
Prodjose i usne
i dah njihov vreli
jedino mi
mi se jos nismo sreli....
Za sve sto je trebalo...a jos nije.
