Kap po kap

Ako nista drugo ne uspe u ovom danu,nasmesi se!
Nasmesi se siroko i iskreno
radosno i smireno...

Osmesi imaju to retko svojstvo da se uvecavaju i upotrebom rastu.
Osmesi umeju da putuju svetom,sa lica na lice.
Ko posalje jutrom osmeh prvome koga vidi,vec dovece moze ocekivati da mu se vrati natrag.
Osmesi su zarazni,lako se prenose.
Osmehom postajemo imuni na moderne boljke.
Nestaje stres,mrzovolja,briga...
Osmesi lece!
A od njih su jeftiniji samo suncevi zraci...
Jedan se osmeh uvek dobro kotira na berzi zivota.
I najlepsa fasada,prazna je bez osmeha.
Osmeh od svakog lica pravi najlepsi prizor na svetu...

Covek je jedino bice koje ume da se smeje.
Jer je jedino bice koje ume da se raduje zivotu.
Jer zivot je radost,cak i kada nam se tako ne cini.
Narocito tada.
Osmeh uvek hoda svetom,ruku pod ruku,sa jos dvoje:
Nadom i Srecom.

Smesite sa jako,najjace...iz sve snage!
Smesite se i kada vam nije do toga.
Narocito tada!

Osmesi teraju zle duhove
razbijaju zle cini...
Osmesi su molitva svim dobrim silama
koji umeju da nam od zivota nacine magicno polje srece...

Osmeh je znak da smo zivi.
Da smo prkosni.
Da ce sve,na kraju,dobro biti...

Verujte mi.

Na casnu rec....

Hteo sam
samo da te volim
i sve sto jos u to moze stati
hteo sam
samo da te ljubim
da te mazim i razmazim
kako i zahteva veciti zakon srca...

Hteo sam toliko toga
a bojim se
bice to malo
premalo
kad pomislim koliko sam hteo
a stici cu samo malo
samo cu stici da te volim
jedan kratak zivot
kratko
od sna do sna
a hteo sam da te volim vise
najvise!
Bar zivota dva!

Prvi dani jeseni
i hodamo zaneseni
po suskavom tlu...

Dosunjala se noc
opija nas moc
k'o u nekom snu... 

Svako je doba lepo
kad se voli slepo
i kad se s nekim deli
jedan zivot celi
i jos jutro pride
da dlanovi bride
od poljubaca vrelih.

Eto,tako...

Uh...
Trazio sam te po pesmama
citav moj zivot
sanjao
pa te onda i u snu trazio
nadajuci se u sebi
da si se tu negde skrila...

Trazio sam kud god
iza svakog coska
gledao
pa se mislio
da smo mozda zmurke igrali
i ti se nekud sakrila
tako vesto
iza nekog bora
dok sam ja zanesen
brojao do vecnosti i nazad...

Trazio sam te po svim vremenima
jutrima i vecerima
po mislima i pesmama
uvek po pesmama
i nikuda te nisam nasao
cak ni u onima
koje sam sam za tebe napisao
tako nevesto...

Nikud
nigde
nikada
te nisam nasao
a bice te...

sve dok te trazim.

Dovrsio bih svoju poslednju pesmu
slegao ramenima
i zacutao
glasno
najglasnije sto mogu...

Tisina i Cutanje
najbucnija su Istina
od kad je reci u coveku
i toliko bih toga hteo reci
a ne umem
toliko  za osetiti,znati...
A nista coveku ne ostane
osim da tiho cuti
i jos tise pati...

Zbuni me belina papira
i praznina reci.

Vreme je...
da se odbace predrasude
da se umire oluje
da zasija Sunce.

Mora se
nasmejati iz sve snage
slobodno i vedro
zazvoniti sve osmehom.

Zivot nije borba
ne
lagali nas
zivot je
jedino i samo igra
kao dete kada trci oko stola
i kaze majci:
necu vise necu vise necu vise...
A onda opet
nastavi da trci oko stola
i da se smeje
tako slatko 
tako neodoljivo
da se ne umete naljutiti.

Ne smeju vise biti prvi
oni besni
oni ljuti
oni sto su najglasniji
najbezobrazniji
najbezobzirniji...

Prvi su oni
koji se najlepse smeju
sarmantni lazljivci
sto lazu samo sebe
oni koji umeju da se smeju
i nasmeju
zacene od smeha druge
prolaze ispod duge
kao ispod slavoluka
svakoga dana
kao da je to nista
iako je to sve
biti prvi
biti prirodan
tih 
nasmejan
umeti radovati
i biti dobar
kako samo deca umeju biti dobra
kada nam pruzaju ruke
i zahtevaju sve
sa punim pravom
i daju sve
sa celim srcem.

Nema vise
juce
danas
sutra.


Zivot je igra.
Zivot je osmeh.
Zivot je lep.

Zivot je pravedan.


Koliko damo
toliko i dobijamo
sta sejemo
to i zanjemo
i dobro se uvek
dobro se bas uvek
dobrim vraca... 

Kada bih bar probao
pa,sta bude da bude
zazmurio i skocio
medju rascovecene ljude...

Naucio da mrzim,
i sta su sujeta i pakao,
ne bih skocio vec padao
seo bih i plakao.

Ne umem.

Ne zelim.

Necu...

Dosao je
seo
na obalu
Dunava...
Cutao je
gledao
nebo
bez oblaka...

I veliki tihi Mesec
na vrhu noci.


Nebo je bilo ogromno
Dunav je bio miran...

A on je
dosao
seo
na obalu
zaborava...
i zaplakao.

Pismo Milici



Volim te…
Jednako kao sto sam te voleo kada smo imali 15 godina i kada smo zagrljeni sedeli pored Dunava…onda kada se cinilo da je ceo svet nas,a da ceo zivot stane u te trenutke koje smo zajedno delili.
 Sad si tamo,negde daleko..ali daljina nije merilo bliskosti,zar ne?
Jednako ti zelim mir i srecu,kao da si pored mene…jos i vise.
Malo je dobrih ljudi na svetu…I onda kada sam te pustio u svoje srce,pustio sam te tu za ceo zivot.
I neizmerna je moja sreca,da se i moja dusa mirno nastanila u kutku tvoga srca.
Tesko je sebicnima  opisati kako ljubav ne mora da ukljucuje i posedovanje.
I da jedna ljubav ne potiskuje drugu…
O,kako smo se voleli…naivno i decije!
I kako ta ljubav jos uvek plamti negde…a mi ostadosmo kao ugarci.
Jedino jos nase zenice umeju da se zazare kada se sretnemo.
Hvala Bogu sto umem da volim.
I da budem voljen.
Hvala i Tebi.
Sto si bas Ti bila moja prva letnja ljubav.
I sto to leto nikada nece proci…
Lepo spavaj.
Natkrilio sam te svojim krilom.
Uvek i zauvek.

Okacio sam mesecev fenjer
visoko na nebo
posejao zvezde
nastimovao zrikavce
namestio vetric
onako kako treba
da se miluje lice
i zatim podesio svezinu noci
da ne bude vruce
utisao zvuke
pojacao mirise
cak sam i neke komarce ubio!

Svasta sam radio nocas
samo da bih te poljubio.... 

Krenula je jedna dusa
davno
svetom da hodi
trazeci sebe
i u sebi tebe
sebi samoj
srecu da rodi
od cveta do cveta
sa kraja na kraj
beskrajnu srecu
savrsen sjaj...

I nista od toga
ne mogase naci...

Sve se tako
pretvorilo u tisinu
u neku luku mirnu
u jedan savrsen tren
kad se duse dirnu
dotaknu same
najvecu visinu...

POSTANU SAME SEBI SEN.

Klizi ovaj vreli dan
lenjo i lagano
niz ledja Dunava...

Odroni se tako,svaki dan,kao celovita gromada sa planine naseg bivstvovanja...zar ne bi trebali da budemo jako pazljivi prema svakom nasem danu?
Da ne ode niz liticu uzalud,vec da ga izbrusimo kao najvredniji dijamant i predamo vecnosti kao jedan iskreni dar?


Da uvecamo svoju vrednost stotinu puta
svakoga dana...
Da osnazimo sebe u necijim ocima
da ushitimo sto vise dusa
ozarimo sto vise lica
posejemo osmehe i ljubav
svakoga dana...

Teku ti dani...kao Dunav.

Nece se vratiti ni jedna kap natrag.
Nece se vratiti ni jedan nas trenutak.
Ne bi li trebali biti pazljivi prema svojim danima?
Ne bi li trebali biti pazljiviji prema ljudima?