Kap po kap

I ovo lepo leto je otputovalo u necije secanje.
Neko ce ga zapamtiti po prvim poljupcima,dugim setnjama i sapatima do zore.
Nekome,ovo leto je donelo nove radosti,nova draga lica i predele iz maste...
Sve sto je ostalo lepo,uredno je spakovano u sarene kutije uspomena.Neke,manje lepe stvari,
ostace zaboravljene...
Ostace za nama mora,mirisi borovine...druzenje pored reke,tihe sutoni i raspevana jutra.
Hladno je sada.
Jeste.
Ali....
Dolaze nam topli dlanovi,ruka u ruci.
Miris pecenih kestenja i setnja po opalom liscu...
Dolaze nam kristalne noci i treperave zvezde.
Saputanja u magli,kada sve izgleda misticno i magicno..tiho.
Dolaze prvi snegovi,cisti i beli,sa onim ogromnim pahuljama koje volimo da gledamo,dok se tope
na dlanovima.
Sneg za vratom,kada nas iznenadi nasa ljubav,dok gledamo negde u stranu.
Stize nam miris vrucih cajeva i kuvanog vina...
Hladni nosici i topli poljupci.

Svako je doba lepo
kada je covek zaljubljen
i spokojan... 

Zazmuri
oseti
udahni
zadrhti...
Medju stotinama poljubaca
odaberi najlepsi...
I opet
sacuvao sam na svojim usnama
onaj poslednji
samo za tebe
onaj od koga
srce zadrhti
ostanes bez daha
i naslutis novi svet.

Nikada nisam
i nikada necu
dici ruke od tebe!
Sve sto odem
daleko
dalje od tebe
bice to onaj put
kojim cu ti biti blizi...

 

Hteo sam sa tobom
visoko
bas visoko...
Da dotaknem Nebo.

Hteo sam citavu vecnost
da podelim
trenutak po trenutak
tacno onoliko lepih trenutaka
koliko ih stane u jedan savrseno lepi zivot.
Sa tobom.
Hteo sam sve.
I vise od toga!
Hteo sam da budes moja najveca pobeda
a ja da ti budem
najveca sreca...
I da se osmehujes tim lepim osmehom
onako lepo kako umes
kada me vidis.

Mnogo sam hteo.

Ti i ja ne umemo da budemo srecni.
Zajedno.

Kako bih voleo da zaspem
da se ne probudim dugo
toliko dugo

koliko je potrebno
da sve ovo prodje,
da nestane svako “moras”’
da ne moram da jurim
da ne moram
da vidjam one koje ne vredi gledati
niti da slusam one koje nema svrhe cuti…

Hocu da budem sam
taman toliko kratkih trenutaka
da ponovo osetim
kako je lepa tisina
kako je duga noc…

Plovio sam morima
dalekim i pustim
sanjao po oblacima
nestasnim i ludim...
Nosili me Vetrovi
umivala Mora
hrabrile Zvezde
umirivao Mesec...
Svasta sam video
posvuda bio
leteo
ronio
setao
plivao
i nista nisam nasao...

Kada se krug zatvori
i svaka ceznja umine
kad se sve stisa
i koprena sa lutanja skine
nadjem nesto tiho i ludo
kao u nekom sanu
nadjem svu srecu sveta
na tvom malenom dlanu...

...evo me tu
Ako ste me zaboravili,ne zavaravajte se...jos uvek vas volim i citam kada god stignem.
Plovio sam morima,hodio putevima...bio tako daleko da sam shvatio da je kod kuce uvek najlepse.
Nemam mnogo vremena da vam pisem,ali se srce napunilo recima a oci dogadjajima,da jedva cekam da sednem i saram po hartiji.
Znam,uvek ce se naci,ovde,neko dokon da cita ono sta pisem.
I pisacu...samo da dodjem do daha.

Zdravo mi ostajte.

Hodas kejom
a ja te cekam
tvoj osmeh
moj osmeh
poljubac u vazduhu...

I onda hiljade reci kojima smo se secali
svega sto je bilo
i svega sto bi moglo biti.

Secanje je susret,
sastanak sa zivotom koji je prosao.

I mi smo prosli
a nije li  i tako lepo
sto smo BILI
sto smo se setali i radovali
sto smo se tako slatko ljubili?

Napregao sam sve moje carobne moci
izgovorio sve carobne reci
i najbolje sto sam mogao
bio je mali slatki Mesec
sto se pomaljao iznad Avale
jedino to da ti darujem
da nagradim tvoj osmeh.

I taj mi je osmeh bio najveca nagrada.

Da znam da sam Mesec poklonio
onome kome je nedostajao.
Ne ume svako  Mesec da poklanja...
I kako je tuzno.
Ne ume svako tako drazesno da  sanja
kao ti.