[ Generalna ] 05 Jun, 2008 21:53
I trazio sam
Znam da jesam
Ali nikada,ma sta nalazio
Nisam nasao ono sto sam zeleo…

Plovio najdaljim rekama
Ronio najplavljim morima
Hodio vrhovima planina
Preletao prekoZvezda…

I nista.

Uvek izmice jedno lice
Koje sam osetio u hodnicima vremena
izgubio u lavirintima zivota…

Osecam dah ljubavi na svom licu
I sada mi je vec sasvim jasno.
Potpuno
kao sjajni zrak Sunca.

Ma sta radio u zivotu
Ma gde bio
Uvek sam na istom putu.
Uvek na istoj cesti Ljubavi
Koja vodi do usana koje cekaju da budu ljubljene.

I Put se vise ne zove Lutanje.


[ Generalna ] 29 Maj, 2008 20:15

Nestalo je carolije
(kao da je nije ni bilo)

Pale se svetla
tope se maske.

Ljubav vise ne zivi ovde
Otisla je u toplije krajeve.

Samo ti i ja smo
A kao da nismo
Eto...
 

[ Generalna ] 27 Maj, 2008 22:00
Tesko gutam leplivi vazduh
Mokar od mog znoja
mamurne muve
lelulaju ispred mojih pospanih ociju
umorno je moje telo
nemocno vise da zivi
sada samo postoji...

Sunce polako topi
poslednje dane maja
i nestaje
u tami.
[ Generalna ] 21 Maj, 2008 10:45
Zazmuris i pozelis…
Izgleda tako lako.Pa ipak…
Skupi se u coveku,u samo jednom danu,mnogo jada i jeda,a tek u citavom zivotu!
I strahovito bi bilo ziveti,strahovito tesko,strahovito bolno,da nema ljubavi.
Da nema nade u nekoga,nekog kome mozemo da se vratimo na kraju jednog sumornog dana,nekoga ciji glas umiruje,nekoga ciji zagrljaj tesi…
Da…zajedno je sve lakse i sve lepse.
Pa ipak,ljudi lutaju svetom usamljeni i prazni,tumaraju svekolikim zemaljskim sarom trazeci i sanjajuci,a sve vreme se spoticu o senku onoga cemu streme.
Zasto je tako tesko pripasti nekome?
Cemu strah od toga da nekome budemo sve?
Ljubav je u svakom od nas.
Ona drhti uplasena,zastrasena,proterana…
Davili smo je,sputavali,pustali da se smrzne na hladnoci samoce,govorili joj da nije lepa,da nikome nije bitna i da nam je savrseno nepotrebna.
O,kako smo surovi bili.
Trazimo ono od cega uporno bezimo.
Plasimo se onoga sto nam je tako potrebno.
A bilo je potrebno samo jedno:
Da zazmurimo i pozelimo.
I eto,pod dlanom,lepo kao ruka u ruci…neko koga volimo,scucuri se sa najlepsim osmehom srece na usnama.
I sve bude kako treba.
Sve,ponovo,bude lepo i bajkovito.
Tako lako i prirodno.
Na svetu,covek ne bi trebao da ima nijedan zadatak do ovog jedinog:
Da ucini lepim ovaj zivot,i sebi i drugima.

[ Generalna ] 19 Maj, 2008 11:23

"volim onu koja me voli
pa,zar sam zato kriv
sto nije uvek ista ona koju volim?"

Napisao je Veliki Sarmer davno.

Jedan zivot ima mnogo ljubavi
i uvek
racunaju se samo dve.

Ona prva
koja se pamti onoliko koliko traje nasa vecnost...
Ona poslednja
koja traje koliko i nas zivot.

Spustam Sunce
na usne moje poslednje ljubavi.

I vise nista ne umem reci. 

[ Generalna ] 17 Maj, 2008 21:32

Dok kisa sumi u noci
Sklopis oci i utones
U svoje misli
Prebiras po
Secanjima
Osecanjima
Licima…
I osetis se lepo
I nezno
Zadovoljno
I skupis se
Kao beba…

Jedan trenutak
i ti u njemu.
 

[ Generalna ] 15 Maj, 2008 17:09

Iako nisam autor ovog teksta,pozeleo sam da na svoj blog postavim
nesto sto me je,svojevremeno,odusevilo.
Devojka je iscekivala nas susret i u medjuvremenu napisala kako bi on mogao izgledati.

Evo ih ta cetiri zamisljena susreta:

 



Stigla sam pre tebe. Ruke su mi u dzepovima kaputica. Nervozna sam. Zakopcavam kaputic. Otkopcavam ga. Razmisljam da li da odem do onog velikog stakla da se pogledam. Kako izgledam? Volela bih da mogu da izvedem neki “special effect”. Neka providna, tanka haljina, srebrna prasina, iskrice… Volela bih da mogu da lebdim, da zracim.Volela bih da sam lepa… Volela bih da ti se svidim. Kasno je da bilo sta probam da popravim. Vidim te… Prilazis mi i smeskas se. I ja se smeskam. Skrecem pogled. Gledam okolo… Stidim se… Ne znam sta cu prvo da kazem, ali mi je doslo da kazem “ej” da sacekam jedno tvoje “ej” pa da ti kazem “nista”. Stojis ispred mene. Gledas me u oci. Ne znam kako izgledam… ali sam sigurna da lebdim…



Ili

Stojim i cekam te. Virim kroz pukotinu na masci. Nadam se da ces pomisliti da sam veliko crno cudoviste, da ces se uplasiti i pobeci. Vidim te… smeskam se jer sam ubedjena da me neces prepoznati, da neces moci da me nadjes iza ove maske. Prilazis, smeskas se, vrtis glavom. Ne moras nista da kazes – znam sta mislis! “Sta si sad smislila?” Jednim pokretom sklanjas masku… bacas je kao da je od papira! Ja sam bila ubedjena da ne mozes da je pomeris. Stvarno je teska! Ali zaboravila sam koliko si ti jak. Oborila sam glavu… osecam se kao mala devojcica. Pogled mi luta po betonu… Pitam se ako sad zazmurim… da li ces me videti? Da li cu tako uspeti da se sakrijem? Podizes mi glavu… Ljubis me… Zmurim… ali te vidim… prepoznajem te…secam se…



Ili

Stojim. Cekam te. Gledam okolo. Pitam se da li ces doci…

Naglo dizem glavu sa tvojih grudi – budim se! Uplaseno te gledam u oci.

“Sanjala sam da se nismo pronasli… Sanjala sam da nisi moj…”

Smeskas se. “Ti si luda” Strah na mom licu se razliva u osmeh olaksanja. Ponovo postajem svesna oblaka na kome lezimo. Rukom mi blago vracas glavu na grudi… Lepo mi je… Mazis me po kosi… a ja nisam sigurna da li sam spustila glavu na tvoje grudi ili na oblak…



Ili

Stojim. Cekam te. Jos uvek te nema. Gledam levo. Nema te. Gledam desno. Nema te. Gledam levo… Hej, pa otkud ti tu? Kad si se stvorio pored mene? Smeskam se. Gledam pravo ispred sebe. Trudim se da ne gledam levo. Ti me gledas i smeskas se. Kad bi nas neko video sad, pomislio bi da oboje cekamo nekog, a ja se pitam sta cekamo? Skupljam hrabrost i gledam levo. Gledam tebe. Smeskas se. Duboko udisem vazduh. Zaboravljam da treba i da izdahnem. Osecam se kao veliki naduvani balon… crveni… u obliku srca. Izdahnula sam vazduh, ali ne vredi. I dalje sam naduvani balon. Plasim se da cu poletiti. Hvatas me za ruku. Ok, sad mi je lakse! Necu poleteti, drzis me! Necu poleteti… osim ako i ti nisi veliki crveni naduvani balon… u obliku srca… onda cemo zajedno odleteti… Jedva cekam!







 

[ Generalna ] 13 Maj, 2008 09:49

Ispruzi dlanove
Visoko ka nebu
Pruzicu i ja…
Mozda negde
Nasi se dlanovi
Spoje.
Nekome
To ce izgledati
Kao duga
Posle duge kise…

 

[ Generalna ] 10 Maj, 2008 10:46

Zaboravi sve sto te je tistilo,brinulo,sve sto je unosilo nemir,dileme,neizvesnost…
sve sto te je plasilo.
Zaboravi i halapljivo progutaj svaki osuncani trenutak koji ti podari ovaj dan.
Rastopi sve svoje nedoumice u toplini suncevih zraka i molim te:


NASMESI SE!!!

Ovaj se lepi dan nikada vise nece ponoviti. 

[ Generalna ] 09 Maj, 2008 14:51

Ponoc je...u sekundi umire citav jedan dan.
I ceo jedan dobijamo na poklon.
Pozlati ga svojim osmehom i
uvecaj njegovu vrednost 1000 puta...

Ako ne umes sebi
ucini to nekom dragom.

 

 

Eto,kakve sam SMS poruke nekada slao ;-)
 

[ Generalna ] 08 Maj, 2008 16:25

U koliko reci moze stati
lepota nekoliko majskih noci?

U koliko zivota moze da se smesti
sreca jednog radosnog susreta?

U koliko srce moze da se nastani 
ljubav onih koji vole prvi put?

Koliko teska moze biti
razdvojenost,samoca i ceznja?

Koliko daleka moze biti
ona sreca koja se mora cekati?

 

Tacno onoliko koliko meri  dusa
jednog zaljubljenog decaka
raznezene devojcice
snenog putnika
umornog radnika...


Ponekad je tesko reci 
da li je sve i u svemu nesto
ono sto postoji i sto imamo
Ili,pak
sve ono sto jos nije nastalo i sto nam nedostaje. 

"Sreca je lepa dok se ceka"

Sapuce mi nasmejana Vila Poezije

"Sto ne prolazi nije sreca"

Grmi vitez Reda Prelepe Reci.

A ja kazem:
Sreca je u nedostajanju
A ne u posedovanju.
Sreca je u ceznji
u onom malom,
sto se ceka.
Sreca je sve sto zelis
a dolazi lagano
ili sasvim iznenadno.
Sreca je kada se veselis
cak i kad ti je tesko i hladno.


Sreca je biti ziv!
I da ne bude vise teskih i dugih prica...


Zivot je jedini uslov za srecu
svakog svoja sreca negde ceka
svaka sreca ima svoju srecu
i svaka sreca ima svoga coveka.

Srece ima i previse!
Bojim se...sve je manje Coveka.

 

[ Generalna ] 07 Maj, 2008 22:22

Svoj blog sam nazvao "Zvoncica" bez nekog narocitog razloga.
Pre svega,Zvoncica mi je bio jako mio lik,kada sam bio decak.I kasnije,ideal lepote uvek je "vukao" na Zvoncicu,a vremenom ni sam nisam zeleo da odrastem i ostajao sam Petar Pan.
I tako,mnoge lepe devojke,bile su Zvoncice,sve dok se nije pojavila jedna koja je sasvim licila na pravu pravcatu Zvoncicu!
I tako...nista posebno.
Poceo sam da pisem,pisanjem ponovo privukao moju Zvoncicu,ona je porasla,porastao i ja...
Poceo sam,ponovo,da pisem retko i o svakodnevnim stvarima,ili unutrasnjim pitanjima duse.
Sve je manje Zvoncice u mojim redovima.
Na kraju,pojavila se ovde  neka druga devojka i registrovala kao "Zvoncica".
I mislim da je doslo vreme da promenim naziv svog bloga.
Medjutim,nemam ideju sta je to preovladjujuce,sto bi mi pomoglo da odredim naziv.
I pomislio sam,mozda bi mi mogli pomoci oni koji imaju strpljenja i dobrote da svrate do mog bloga.
Oni koji znaju o cemu i kako pisem...
Mozda znate vise od mene.
Hoce li neko da bude kum jednom jednogodisnjem blogcetu?

Ili da nista ne menjamo?

[ Generalna ] 05 Maj, 2008 11:50
“kap po kap
kisa sprema se…”
Pevao je,pre nekog vremena,dvojnik Bon Jovi-ja,a ja sam zazmureo i osecao kisu na svom licu.
Kisu ili suze,svejedno je…kada je dusa nakvasena.
I sada,dok se olovni oblaci mreskaju iznad moje glave,zmurim.
I,kap po kap,kisa se sprema.
Sive zavese sakrile su u svojim naborima vodu koja je cekala da se spusti niz moje ulice
I niz moje lice.
Ne volim kisu.Verovatno,malo je kome draga…
Ali danas bih da pokisnem.
I nije to neraspolozenje,cak ni mrzovolja.
Jednostavno,sa olujama koje cekaju da se spuste niz oblake,postoje i neke moje oluje
koje cekaju da protutnje.
Svaki oblak krije nesto lepo iza sebe,u svakom oblaku je nekoliko kapi kise i…nista vise.
Ali to im je svrha.
Sve sto nam se ne dopada,krije u sebi zrnce neceg drugog,neceg lepog.
Samo treba cekati.

I dok slazem reci koje ne moraju imati smisla.Gledam kako se svaka recenica
i svaki red spusta niz stranicu,kao teske kaplje kise.
I kap po kap,eno i kise kako se spusta niz listove starog oraha koji me je natkrilio.
Dobro je.
Stvarno je dobro.

Bice Sunca,kada sve ovo prodje.

[ Generalna ] 29 April, 2008 21:28

Prolece i ovakvo kakvo je,ipak je prolece...jedino koje smo dobili ove godine.I jedino za koje izvesno znamo da je nase.Hoce li sledeceg biti za nas,niko ne moze sa sigurnoscu da nam obeca...

I treba biti pametan,pa osmisliti kako izvuci iz ovakvog proleca svaku kap poleta i zanosa
 novog pocetka.
Odabrao sam da u zivam u slow food restoranima.
E,nije to nista posebno,ali jeste nesto sto smo zaboravili.
Posto se grozim hrane koja se jede na ulici i sa nogu,valjda zato jer mi je to cesti jelovnik,
odabrao sam da ovo prolece provedem sto cesce u restoranima pored reke.
Dunav me smiruje,zivim pored njega,i odabrao sam jedan sjajan restoran na njegovoj obali.
Ko voli neka nadje vremena da skokne do Starog Slankamena.
Nekoliko restorana,zbijenih uz obalu,odmah ispod ostataka tvrdjave stare 1500 godina...
Nisu Rimljani bili bas toliko ludi.
Vazdusna banja,slani izvor,magican Dunav i kristalno cist vazduh...
Eto sta vas tamo ceka.
I to odmah iza spusta koji neodoljivo podseca na serpentine
koje postoje na putu ka Jadranu...
I pogled koji puca prema Banatu,odmah iza mocnog Dunava.
Da ne pominjem izuzetno dobru hranu,opustenu atmosferu i besmisleno jeftin meni.
Sednem tako sa mnostvom drugara,dragih lica.
Popijemo jedno pice,drugo...
Narucimo savrseno dobru riblju corbu.
Koju zalijemo sa dobrim domacim vinom.
I pricamo...smejemo se.
A Dunav tiho sapuce i odnosi nase osmehe.
A onda nastavimo sa ribom,mesom...
pa opet vino,prica,smeh...


Zivot je lep onoliko koliko mu dozvolimo. 

 

[ Generalna ] 25 April, 2008 14:04

Eto sta ostade posle citave jedne veceri,okupane znojem,plesom i muzikom...
Neobican bend,jos neobicnijeg naziva "SO SABI" odneo me je sinoc u daleku Afriku
 i jos dalju Kubu.

SO SABI,po recima pevaca Raula Alberta Diasa znaci "ljubav,mir,prastanje..."
a to je ono sto nam je svima najpotrebnije...
Raul je citavo vece ponavljao,kao mantru, te reci:"Lepo vama,lepo nama...",na najsarmantnijem
srpskom jeziku koji sam cuo.
Ne znam sta ga je nagnalo da i svoje zemlje rodjenja potegne cak u daleku i malu Srbiju,
niti sta ga je nateralo da ovde ostane,ali doneo mi je sa sobom toliko lepih pesama,vrelog ritma i puno osmeha.
Vec posle prvih taktova bio sam mokar do gole koze,a zurka je trajala,bez stajanja,citavih 3 sata.
Ritam Afrike i Kube,rastvoren u dobrom raspolozenju,presao je hiljade kilometara i reke znoja
da bi dosao do  mene.
Slusao sam ih i ranije,ali sinoc su mi bili potrebni.


Da ne zaboravim koliko je zivot lep i veseo,kada mu dozvolimo da takav ostane.


Muzika...


Reci pesama i melodije koje su nastale daleko i davno,stvorene da utese,razgale,
osnaze,pruze nadu i utehu...eto ih ispred mene,kao da su samo za mene pisane.
Nisam razumeo ni rec,ali sam osetio i tugu u radost onih koji su ih stvarali.
Osetio sam svakog ko ih je otpevao bilo gde i bilo kad.
Osetio sam,cak,i sve one koji su svuda na planeti igrali,vodili ljubav,plakali i cekali bolje dane
uz ove pesme i ritmove.





Svet jeste jedna velika lopta sarena... 

I svi smo samo jedna jedina velika dusa.

Osetio sam to kada mi je Raul,na kraju veceri,prisao i stegnuo ruku.
Znao sam da je meni pevao citavo vece
I znao je da sam ga ja slusao,kao niko drugi...
Njegovo "hvala" i moje stopili su se u jedno.
I hvala svima koji su igrali oko mene.
I vama koji ovo citate.
I hvala onoj kojoj ne treba da se zahvaljujem.
Ona vec zna...
Ista smo dusa.