Kap po kap

Najstarija poznata pesma
bila je ljubavna
kazu oni
sto se u to razumeju.

Bice onda istina
da sam oduvek
pesme pisao
i da sam oduvek...


tebe voleo!

I da se samo u to razumem.

Dao bih...zaista.

Naime
dao bih
nekoliko neznih proleca
sa svim blagim jutrima
i nekoliko sitnijih ceznji
par velikih zelja
i sva divna secanja
za priliku
da saznam
sta si sanjala
dok si se
tako lepo
u snu smesila
da ti lice zablista

Bih...zaista!

Prva je ljubav prva
i sve najsladje sto moze biti
i kad dodje kraj
i starost ophrva
sa tog se izvora
jos uvek moze piti...

Ali poslednja,
ona sto zadnja dodje
sve prethodne ume da izbrise 
i sve sto je bilo bude i prodje...

Ali i sa poslednjom se  pesma pise
i sa tom zadnjom
sanja i uzdise.

I prve
i poslednje
svaka je ista...
Ako je ljubav,zaista ljubav
u srcu uvek jednako blista!
 

Blago kao suton u septembru
spustio sam svoje usne
tamo gde se
osmeh u vrat prelio...

Tacno onda
kada su se poljubili
jedan vedar dan
i bas ta tajnovita noc.

I taj je trenutak
ostao urezan
zauvek
na licu Vremena.

Trenutak vecnosti je kao vecnost sama.

Zar ne?

 

Kakva li je to
carolija kise
kada mesec
u cistu zudnju pretvara...

I sta sam to
mesecu sapnuo
kada se
tako lepo zarumeneo?

Strast!


Strast je carolija zivota...

U strasti se krije
sva njegova lepota.

Nagnula se vrba
nad suncem okupanim Dunavom
da rasceslja
svoje guste vlasi...

Umesto snale
jedan se leptir u krosnji sakrio
da ukrasi tu vrbu
koju miluju talasi.

Ja sam milovao tebe
nagnut nad suncem okupanim Dunavom
a umesto snale
kosu ti krase moji poljupci...

I mislim se
nije sreca nalik
upornoj vodenici
sto povazdan
nesto sitno melje.

Sreca je udarac groma!
I uvek dodje posle velike zelje.

Ponekad je samo potrebno usuditi se zeleti.


Ako bih mogao da biram,sada bi svoj domaci zadatak uradili Unajedina,Tanjana,Persefona,AnaGram,Baladasevic i Behappy...

A teme neka budu ljubav,sreca,trenutak i suncan dan.






 

Negde daleko
u nekom tudjem gradu
zazmurio sam jako
na oba svoja plava oka
sakrio od sveta
i utisao srce…

I u  sobi usamljenoj
ovog malog grada
zamislio sam snazno
u svakoj svojoj misli
sakrivenu od sveta
jednu daleku tebe…

Da ne budem sam
da ne budem tuzan
da mi
opet
bude lepo sve.

U samoci hotelskih soba...

Pocepao mi se dzak snova
dok sam po nebu hodao
svake vedre noci.

I eto!

Sada ne znam 
sta sam to tako
divno sanjao...

Mozda sam se
nekako i probudio
a snovima se divim...
Mozda mi se
snovi vec desavaju
mozda ih vec i zivim?

Pocepao mi se dzak snova
dok sam po nebu hodao
svake vedre noci...

Ali jos hodam
i jos sanjam.


I jos snove
svima poklanjam.

Od snova se zivi!

Jutro je...

Sunce je stidljivo provirilo iznad Dunava.
Proteglo je svoje zrake cak do mog prozora i pozvalo da zapocnemo kolo ovog dana.
O,kako ce divna i poletna ta igra biti!

Nebesko plavetnilo prosto zove da po njemu ispisem planove,nacrte tog arhitektonskog cuda zvanog ISKORISTI DAN.

Ali,meni je plan uvek jasan.

Jedini koristan dan je onaj kada sa osmehom pozdravimo novu zoru,novi pocetak.
A onda krenemo za svojim ciljevima,ma kako ludi bili.
Koristan je svaki dan kada sebe uvecamo nekoliko puta.
Svaki je dan koristan kada ga zacinimo osmesima.
Dobrim ljudima.
Lepim mestima.
Carobnim trenucima...

Kada sebe nestedimice razdelimo svima
podelimo svuda.

I kada nas
na kraju
jos i vise ima.

Svaki novi dan
i svako nase sutra
pocinje od uvek istog
ovako carobnog jutra.

Odmoricu se od obicnog
opet zajahati dugu
plesati po zvezdama
i mesecom sarati
po sirokom nebu...

Planeta je mala
za stvarnost
koju sebi stvaram.

O radosti...

Masta je stvarnija
od svih stvarnosti!

Skripi sneg pod mojim koracima...
I tisina.
Samo se moje misli cuju,dok se setaju poznatim ulicama.
Volim da lutam nocima,onda kada ceo svet spava.
I neka spava...ja sanjam kad se svi probude.

Ispratio sam starog druga i sada se setkam okolo,pustam misli da se roje.
Gledam gde sam...da li sam stigao tamo kud je trebalo.

Rastem,i dalje,tamo gde sam nikao.
Svakoga dana okruzen ljudima koje volim i koji me vole.
Eto,juce mi je i rodjendan bio,a ja nisam ni stigao da odgovorim svima koji su cestitali.
Setili se...da ja postojim,i da je nekako vazno pocastiti me lepim zeljama i recima.
Mislim se,da sutra umrem,mnogi bi se bas rastuzili...
Znaci,ziveo sam.
I to je nesto.
I to je sve.
Setati vaskolikim svetom i ostavljati tragove.
Tragove u dusi.
Jednako jasne,kao ovi tragovi koje ostavljam u snegu.
I jednako trajne...
Ma,neka se i otopi sva radost koju sam svetom ostavio.
Neka nestane...i onako sve nestaje.
Ali,neka BUDE.
Samo tako znamo da smo ziveli...

Ali,necu jos da umirem.
Nema niceg lepog u umiranju.


Suvise mi je stalo da nikoga ne rastuzim.

Imam ljubav,koju sam prizivao.
Imam zivot kakav sam stvarao.
Stizem tamo kud sam krenuo.

I velika je istina
ne treba to kriti...
Ko pred ocima ima cilj
put ne moze izgubiti!

O kako bih voleo da zalutam
putevima prasnjavim i dalekim
sumama mracnim i gustim...

Da se izgubim
po morima
uzburkanim,strasnim...

Da nestanem
da me nema.

Samo za priliku,
za tu zelju ludu...

Da mi tvoje oci
svetionik budu.

Onoj koju je vredelo traziti...

"Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim"
nisam napisao ja
vec tamo neki Mika...

I kao da je to vazno
kada i ja
ponekad izmislim sadasnjost
da imam gde da prenocim...

I izmislim Zivot
i u njemu ljubav,
malenog Decaka
i dan divan
osuncan...
I malo neba
plavog
taman toliko 
da pod njega stanem.

Nista na ovom svetu nema
osim onog
sto se da zamisliti,
sebi samom srecu izmisliti.

I o tome sve sudbine bruje...
Svako sebi srecu snuje...

Svako je kovac svoje srece
i nikako drugacije biti nece...