Na putu zivota
Od utrobe Majke,do utrobe Zemlje
Naleteo sam na tebe…
Smisao zivota je ljubavi.
Moj smisao si TI.
…je sve sto sam hteo reci
Ali kako da ne kazem jos nekoliko reci
Zahvalnosti
I tihe radosti
Na tom prelepom osmehu
Sto plese
Odmah ispod tog lepog nosica
I svojim plesom
Ucini da ti oci zasijaju sjajem najlepsih zvezda
Svaka je rec vredna
Samo onoliko koliko je lep njen odjek u necijoj dusi.
[ Generalna
]
09 Februar, 2008 12:40
[ "prava" poezija
]
08 Februar, 2008 20:06
Na kraju ovog dana,opet bih pozeleo da sa nekim podelim nekoliko lepih stihova.
Mislim da je u pitanju Mika Antic.
Neka mi niko ne zameri ako gresim.Mnogo vise od pesnika,cenim njihove pesme.
Znam da mi ono ne bi zamerili.
Za sve one koji,divno,nisu hteli ni mogli da odrastu,
za sve one koji umeju da gledaju svet "nekim drugim ocima"
Neka im ovo ostane kao zalog i podrska
da budu sigurni da idu pravim putem...
"Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi."
[ Generalna
]
08 Februar, 2008 10:54
Ocajno siv,umoran dan.Nekako je osvanuo kao da je savrseno nepotreban.
Jeste,treba biti umetnik,pa napraviti nesto lepo od sledeca 24 casa.
Bice u njemu nesto nervoze,nevaznih ljudi,protracenih sati…ipak!
Mozda bi mogli obasjati ovaj dan radosnom ponesenoscu?
Hajde da probamo…jedno :”dobro jutro,komsija”,propraceno obaveznim iskrenim osmehom.
Da nasmesimo ova smrknuta lica?Sve ove ljude,sto zamisljeno plove kroz ovakav dan,brinuci neke svoje brige,toliko nalik svacijim brigama…bez ikakvog rezultata,naravno.
Brige su naucile da brinu same o sebi.
Otvorim poslednje stranice novina.
Sa njih me gledaju desetine sudbina.
Umrlice…
Koliko bivsih ljubavi,uzdaha,zagrljaja,neizrecenih neznosti…kratak je zivot.
Sa umrlica me gledaju svi oni koji nisu doziveli ovaj dan.
Za njih sutra ne postoji.
Mozda bi se svi menjali sa mnom,ipak.
I ovaj dan,kakav je takav je,moj je…I ziv sam u njemu.
I toliko stvari koje vredi uraditi,mnostvo osmeha koje treba podeliti.
Neka mi neko ne zameri sto pominjem umrle.Nije to jer zelim da napisem nesto tesko.
Naprotiv!
Zivot je vredan,najvredniji,tek kad se setimo sta sleduje na kraju.
Glavu gore!
Dok je veka bice i leka…
Negde tamo,postoje porazeni i zbunjeni,uvredjeni…oni koji podizu svoju pesnicu nebu.
Ljuti i na to Nebo i na ljude.
A za svakog postoji komadic srece na ovom svetu,parce osuncane teritorije,usamljeno ostrvo u okeanu bezdusnosti.
Istina je,surov je ovaj svet,ali je lep.
I nista ne dolazi samo.Cenimo samo onu srecu za koju se pomucimo,izborimo.
Zato,umesto pesnice,obasjajte osmehom svet oko sebe.
Ako se samo jedan osmeh vrati,bice dovoljno.
Sutra ce ih biti vise,siguran sam…
Neko mora poceti prvi.
Jeste,treba biti umetnik,pa napraviti nesto lepo od sledeca 24 casa.
Bice u njemu nesto nervoze,nevaznih ljudi,protracenih sati…ipak!
Mozda bi mogli obasjati ovaj dan radosnom ponesenoscu?
Hajde da probamo…jedno :”dobro jutro,komsija”,propraceno obaveznim iskrenim osmehom.
Da nasmesimo ova smrknuta lica?Sve ove ljude,sto zamisljeno plove kroz ovakav dan,brinuci neke svoje brige,toliko nalik svacijim brigama…bez ikakvog rezultata,naravno.
Brige su naucile da brinu same o sebi.
Otvorim poslednje stranice novina.
Sa njih me gledaju desetine sudbina.
Umrlice…
Koliko bivsih ljubavi,uzdaha,zagrljaja,neizrecenih neznosti…kratak je zivot.
Sa umrlica me gledaju svi oni koji nisu doziveli ovaj dan.
Za njih sutra ne postoji.
Mozda bi se svi menjali sa mnom,ipak.
I ovaj dan,kakav je takav je,moj je…I ziv sam u njemu.
I toliko stvari koje vredi uraditi,mnostvo osmeha koje treba podeliti.
Neka mi neko ne zameri sto pominjem umrle.Nije to jer zelim da napisem nesto tesko.
Naprotiv!
Zivot je vredan,najvredniji,tek kad se setimo sta sleduje na kraju.
Glavu gore!
Dok je veka bice i leka…
Negde tamo,postoje porazeni i zbunjeni,uvredjeni…oni koji podizu svoju pesnicu nebu.
Ljuti i na to Nebo i na ljude.
A za svakog postoji komadic srece na ovom svetu,parce osuncane teritorije,usamljeno ostrvo u okeanu bezdusnosti.
Istina je,surov je ovaj svet,ali je lep.
I nista ne dolazi samo.Cenimo samo onu srecu za koju se pomucimo,izborimo.
Zato,umesto pesnice,obasjajte osmehom svet oko sebe.
Ako se samo jedan osmeh vrati,bice dovoljno.
Sutra ce ih biti vise,siguran sam…
Neko mora poceti prvi.
[ "prava" poezija
]
07 Februar, 2008 20:27
Igleda da je prethodna pesma suvise asocirala na onu bolnu ljubav u koju ne verujem...
Ispravljam se ovom divnom pesmom.
Autora necu pomenuti,vecina ce ga prepoznati.
Ljubav nema bolje dane
Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.
Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.
Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.
Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.
Za svakog ko sumnja,ili ne razume:
Juce i sutra postoje samo u kalendarima budala.
DANAS je jedino sto imamo,DANAS je pravi dan za ljubav.
Ne cekajte nikada uslove da se ljubav ostvari.
Ljubav nema bolje dane.
Kada ljubav dodje svaki je dan dobar.
[ "prava" poezija
]
07 Februar, 2008 16:46
Ne moze se svakoga dana napisati nesto.
Ne onoliko lepo i dobro,koliko zasluzuju draga nepoznata lica ovoga bloga.
Tako,pozeleo sam da podelim sa svima,povremeno,pesme koje mene pokrecu...
Udahnite duboko i nastavite
Ovo je ono sto mene dotice:
Kad sam te vidio
Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
odaje te nešto, ti ne nosiš sreću,
a znao sam što tražim i da takvu neću.
Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.
Kad sam te vidio znao sam što gubim,
ne daju se tako ponos i sloboda,
al’ ne gase tu vatru ni vino ni voda.
Kad sam te vidio znao sam što gubim,
al’ kraj mene si zaspala – kako da te budim,
kako da te budim.
Kad sam te vidio u trenu sam znao
otećeš mi blago, a malo mi dati,
sve što mi je sveto sa tobom će pasti.
Kad sam te vidio u trenu sam znao,
al’ već sam te dodirnuo – već sam život dao,
već sam život dao.
Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
pomoći mi neće razum ni iskustvo,
a poslije svega samo nevolja i pustoš.
Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.
Arsen Dedic
(mislim)
[ Generalna
]
06 Februar, 2008 10:02
Danas bih da volim.
Lep je dan.
Kisa.
Ruke se sklapaju u zagrljaj
a u zagrljaju nikog nema.
Doduse,ima mesta
Mesta za tebe
Taman toliko.
Ali u mom narucju
I dalje nema nikog…
Danas je lep dan
Danas bih da volim.
Lep je dan.
Kisa.
Ruke se sklapaju u zagrljaj
a u zagrljaju nikog nema.
Doduse,ima mesta
Mesta za tebe
Taman toliko.
Ali u mom narucju
I dalje nema nikog…
Danas je lep dan
Danas bih da volim.
[ Generalna
]
05 Februar, 2008 12:19
Gledamo zvezde i sanjarimo…
Snovima o davno izgubljenim,prohujalim vremenima
O zaljubljenim princezama
O njihovim lepim vitezovima
O ljubavi.
Blaga je svezina ovog tihog predvecerja
Tisina nas odnosi daleko
Daleko od prljavog sveta
Sada
Kao da smo sami na planeti
Ti i ja
I breza iznad nasih glava.
Dunav tiho struji…
Odnosi sa sobom nasa saputanja.
Da li bi iko znao
Koliko je vode proteklo
I koliko se tudjih sapata
Spustilo niz ovu tamnu povrsinu
Dok se nisam sreli ti i ja…
Koliko se sudbina spojilo
Od postanka sveta
Pa sve do danas
Samo da bih ja,konacno,sreo tebe
Samo da bi ti,konacno, imala mene…
I mozda je sve ovo sala
Mozda smo samo utvare
Poslate da smire dve uznemirene duse
Kao slika oaze
Na kraju duge i uzarene pustinje
Ozednelom putniku vecnosti
Ako je tako-neka je
Nestaces u oblaku magle
A ja cu ostati
Ostacu sam u tami
I dugo cu,dugo gledati u nebo
Trazeci tvoje lice
Negde izmedju treperavih zvezda…
Snovima o davno izgubljenim,prohujalim vremenima
O zaljubljenim princezama
O njihovim lepim vitezovima
O ljubavi.
Blaga je svezina ovog tihog predvecerja
Tisina nas odnosi daleko
Daleko od prljavog sveta
Sada
Kao da smo sami na planeti
Ti i ja
I breza iznad nasih glava.
Dunav tiho struji…
Odnosi sa sobom nasa saputanja.
Da li bi iko znao
Koliko je vode proteklo
I koliko se tudjih sapata
Spustilo niz ovu tamnu povrsinu
Dok se nisam sreli ti i ja…
Koliko se sudbina spojilo
Od postanka sveta
Pa sve do danas
Samo da bih ja,konacno,sreo tebe
Samo da bi ti,konacno, imala mene…
I mozda je sve ovo sala
Mozda smo samo utvare
Poslate da smire dve uznemirene duse
Kao slika oaze
Na kraju duge i uzarene pustinje
Ozednelom putniku vecnosti
Ako je tako-neka je
Nestaces u oblaku magle
A ja cu ostati
Ostacu sam u tami
I dugo cu,dugo gledati u nebo
Trazeci tvoje lice
Negde izmedju treperavih zvezda…
[ Generalna
]
04 Februar, 2008 10:07
Dolazi!
Osecam to,ne moze me prevariti.Istina,poranilo je…nije mu vreme.
Ipak,dovoljno je da osetim mali dasak i da se osetim bolje.
Jedan lep suncan dan odneo me je daleko,mnogo dalje nego sto sam mislio da mogu od tog dana da iskamcim.
365 dana jedne godine ja zivim za jedan jedini osecaj:
Onaj kada posle hladne i dosadne zime,na moje oci sleti nezno prolece.
Oduvek,prvi dan proleca,ne onaj kalendarski,jer kalendare su smislili ono koji nemaju vremena da uzivaju,vec prvi lep dan,onaj sto svojim mirisima izaziva neku neobicnu ceznju i setu.
E,takav prvi dan,uvek provedem na isti nacin…bez obzira gde se nalazim,skoro nesvesno,korak po korak,ja odlutam do zidina Kalemegdana.
Uvek se to dogodi u isto vreme,oko pet popodne.
Tada,na kraju dana,sunce pocinje da zaranja iza Novog Beograda,prethodno okupavsi svoje uzareno lice u vodama Dunava i Save…
I stojim tako,opijen i zamisljen.
Nikada ne bih mogao da se setim o cemu razmisljam,znam sam o da stojim tamo,ocaran i ganut lepotom.
I nije to samo Sunce,niti samo Dunav….to vece me opije onim osecajem novog pocetka,lepim danima koji dolaze…sve stane okupano radosnom tisinom.
Ljudi su nasmejani i opusteni,vazduh mirise,a zaaljubljeni se drze za ruke onako kako se drzi sreca,kada se plasimo da ce nestati,ako samo malo popustimo stisak…
Mlado prolece mirise na bebu,na nesto novo i neuprljano.
Sva lepota zivota,stane mi u tih nekoliko trenutaka,kada zamisljen stojim nad Uscem.
I uvek tako,svake godine.
Cini mi se,kada bi me Zivot odneo negde daleko,u Australiju,Kanadu…opet bih,zamisljen,nogu pred nogu,stigao tacno na vreme,nad uzdrhtalu povrsinu Dunava.
I to je nesto moje,intimno,trenutak koji nikada nisam podelio.
Ali,mislim da je vreme…
Ona koja bude samnom,toga dana,na izbledelom kamenu moga Hrama,bice to ona koja ce da upozna moju poslednju Tajnu.
Ona kojoj cu zeleti da svaki dan pretvorim u tu radosnu ponesenost prvih minuta Proleca.
Ako,slucajno,prodjete Kalemegdanom,jednog predvecerja marta…zastanite ako vidite nekog sa osmehom kako stoji nad Uscem.
Mozda sam to ja.
Ako pored mene bude jedna lepa devojka,sa istim takvim osmehom…osmehnite se i Vi.
Bice to savrsena slika ljubavi.
A ako budem sam…osmehnite se ipak.
Prolece je stvoreno za osmehe.
Osecam to,ne moze me prevariti.Istina,poranilo je…nije mu vreme.
Ipak,dovoljno je da osetim mali dasak i da se osetim bolje.
Jedan lep suncan dan odneo me je daleko,mnogo dalje nego sto sam mislio da mogu od tog dana da iskamcim.
365 dana jedne godine ja zivim za jedan jedini osecaj:
Onaj kada posle hladne i dosadne zime,na moje oci sleti nezno prolece.
Oduvek,prvi dan proleca,ne onaj kalendarski,jer kalendare su smislili ono koji nemaju vremena da uzivaju,vec prvi lep dan,onaj sto svojim mirisima izaziva neku neobicnu ceznju i setu.
E,takav prvi dan,uvek provedem na isti nacin…bez obzira gde se nalazim,skoro nesvesno,korak po korak,ja odlutam do zidina Kalemegdana.
Uvek se to dogodi u isto vreme,oko pet popodne.
Tada,na kraju dana,sunce pocinje da zaranja iza Novog Beograda,prethodno okupavsi svoje uzareno lice u vodama Dunava i Save…
I stojim tako,opijen i zamisljen.
Nikada ne bih mogao da se setim o cemu razmisljam,znam sam o da stojim tamo,ocaran i ganut lepotom.
I nije to samo Sunce,niti samo Dunav….to vece me opije onim osecajem novog pocetka,lepim danima koji dolaze…sve stane okupano radosnom tisinom.
Ljudi su nasmejani i opusteni,vazduh mirise,a zaaljubljeni se drze za ruke onako kako se drzi sreca,kada se plasimo da ce nestati,ako samo malo popustimo stisak…
Mlado prolece mirise na bebu,na nesto novo i neuprljano.
Sva lepota zivota,stane mi u tih nekoliko trenutaka,kada zamisljen stojim nad Uscem.
I uvek tako,svake godine.
Cini mi se,kada bi me Zivot odneo negde daleko,u Australiju,Kanadu…opet bih,zamisljen,nogu pred nogu,stigao tacno na vreme,nad uzdrhtalu povrsinu Dunava.
I to je nesto moje,intimno,trenutak koji nikada nisam podelio.
Ali,mislim da je vreme…
Ona koja bude samnom,toga dana,na izbledelom kamenu moga Hrama,bice to ona koja ce da upozna moju poslednju Tajnu.
Ona kojoj cu zeleti da svaki dan pretvorim u tu radosnu ponesenost prvih minuta Proleca.
Ako,slucajno,prodjete Kalemegdanom,jednog predvecerja marta…zastanite ako vidite nekog sa osmehom kako stoji nad Uscem.
Mozda sam to ja.
Ako pored mene bude jedna lepa devojka,sa istim takvim osmehom…osmehnite se i Vi.
Bice to savrsena slika ljubavi.
A ako budem sam…osmehnite se ipak.
Prolece je stvoreno za osmehe.
[ Generalna
]
02 Februar, 2008 21:05
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove
Mogu napisati,na primer:”noc je puna zvezda,trepere modre zvezde u daljini”
Ipak ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Voleo sam te,a katkada si i ti mene volela.
U nocima,kao sto je ova,drzao sam te u narucju,
Ljubio sam te,koliko puta,pod beskrajnim nebom.
Volela si me,a katkada sam i ja tebe voleo.
Kako da ne volim tvoje velike lepe oci…
Ove noci mogu napisati najtuznije ljubavne stihove.
Pomisao da te nema.Osecaj da sam te izgubio.
Slusati beskrajnu tisinu noci,bez tebe jos beskrajniju.
Nije vazno sto te moja ljubav nije mogla zadrzati
Noc je zvezdana i ti nisi uz mene.
To je sve.U daljini neka pesma.
U daljini.I ti nisi uz mene.
Moja je dusa nespokojna sto te je izgubila.
Mi sami,oni od nekada,nismo vise isti.
Vise te ne volim,zaista,ali kako sam te voleo!
Moj glas trazi vetar da ti dotakne uho
Drugome.Pripasces drugome.
Tvoj glas,tvoje toplo telo,tvoje beskrajne oci.
Tako je kratka ljubav
A tako pust zaborav
Jer sam te u nocima kao ova drzao u narucju
Moja je dusa nespokojna sto te je izgubila
Iako je ovo poslednja bol
Koju mi zadajes
I ovi stihovi poslednji
Koje za tebe pisem…
Pablo Neruda
Jedna od mojih omiljenih pesama...
Onda kada ceznja pobedi.
A nadam se da nece pobediti.
Nedostajanje je jedna vrsta boli...treba biti umetnik pa pobediti sve ono sto se nadje na putu jedne ljubavi.
[ Generalna
]
01 Februar, 2008 22:02
Tvoj osmeh je kao prolece
Raskosan i topao.
Prosipas
Svoju toplinu
Kao vecernje sunce
U sumrak
Kada Tisina sapuce tvoje ime…
Bilo sta jos da kazem...pokvario bih.
A ne zelim.
Zelim da mi se nasmesis.
