[ "prava" poezija
]
08 Februar, 2008 20:06
Na kraju ovog dana
Na kraju ovog dana,opet bih pozeleo da sa nekim podelim nekoliko lepih stihova.
Mislim da je u pitanju Mika Antic.
Neka mi niko ne zameri ako gresim.Mnogo vise od pesnika,cenim njihove pesme.
Znam da mi ono ne bi zamerili.
Za sve one koji,divno,nisu hteli ni mogli da odrastu,
za sve one koji umeju da gledaju svet "nekim drugim ocima"
Neka im ovo ostane kao zalog i podrska
da budu sigurni da idu pravim putem...
"Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".
Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi."
[ Generalna
]
08 Februar, 2008 10:54
Sta uciniti sa ovim danom?
Ocajno siv,umoran dan.Nekako je osvanuo kao da je savrseno nepotreban.
Jeste,treba biti umetnik,pa napraviti nesto lepo od sledeca 24 casa.
Bice u njemu nesto nervoze,nevaznih ljudi,protracenih sati…ipak!
Mozda bi mogli obasjati ovaj dan radosnom ponesenoscu?
Hajde da probamo…jedno :”dobro jutro,komsija”,propraceno obaveznim iskrenim osmehom.
Da nasmesimo ova smrknuta lica?Sve ove ljude,sto zamisljeno plove kroz ovakav dan,brinuci neke svoje brige,toliko nalik svacijim brigama…bez ikakvog rezultata,naravno.
Brige su naucile da brinu same o sebi.
Otvorim poslednje stranice novina.
Sa njih me gledaju desetine sudbina.
Umrlice…
Koliko bivsih ljubavi,uzdaha,zagrljaja,neizrecenih neznosti…kratak je zivot.
Sa umrlica me gledaju svi oni koji nisu doziveli ovaj dan.
Za njih sutra ne postoji.
Mozda bi se svi menjali sa mnom,ipak.
I ovaj dan,kakav je takav je,moj je…I ziv sam u njemu.
I toliko stvari koje vredi uraditi,mnostvo osmeha koje treba podeliti.
Neka mi neko ne zameri sto pominjem umrle.Nije to jer zelim da napisem nesto tesko.
Naprotiv!
Zivot je vredan,najvredniji,tek kad se setimo sta sleduje na kraju.
Glavu gore!
Dok je veka bice i leka…
Negde tamo,postoje porazeni i zbunjeni,uvredjeni…oni koji podizu svoju pesnicu nebu.
Ljuti i na to Nebo i na ljude.
A za svakog postoji komadic srece na ovom svetu,parce osuncane teritorije,usamljeno ostrvo u okeanu bezdusnosti.
Istina je,surov je ovaj svet,ali je lep.
I nista ne dolazi samo.Cenimo samo onu srecu za koju se pomucimo,izborimo.
Zato,umesto pesnice,obasjajte osmehom svet oko sebe.
Ako se samo jedan osmeh vrati,bice dovoljno.
Sutra ce ih biti vise,siguran sam…
Neko mora poceti prvi.
