Tuzan sam…
Uvuklo se neko setno rasplozenje u moje vene i kruzi tako po meni,vec citavo jutro.
Prepustio sam se tom osecaju,upio sam svaki drhtaj srca,odslusao svaku tuznu pesmu…

Ne zelim da se borim protiv te plime tuge.
Obavija me poput kaputa,greje…podseca na davne dane,seca na draga lica.
Podseca me na sve sto jesam.
Kada zastanem na tren i iskljucim se iz vrtloga ovog brzog zivota,shvatim koliko sam daleko od svih.
Koliko se ono stepsko i vucje u meni bori da se vrati lutanju i samoci…
U zlato se pretvori sve sto dotaknem,sve sto zapocnem.
Ali to nije sjaj koji mene raduje i opcinjava…

Treba mi beg od vreve svakodnevnice.
Treba mi zavijanje na mesec…

Treba mi sve ono moje,vucije…

Volim svet i ljude.

Ali ne mogu biti deo tog Sveta.


Previse je maski.
Previse licemerja.
Isuvise nasilja,besa i nesrece…

Kad bi ljudi samo znali koliko je lepo kolikoje lepo lutati.
Koliko je lepo zeleti i voleti.

Koliko je radosno biti iskren,prema sebi i prema drugima.
Rezati kada ti se rezi.
Cutati kada ti se cuti.
Pevati mesecu,kada ti se peva…

I voleti svoje,kao zivot sto se voli.

Stidim se ljudi koji se ljubavi stide…