Kap po kap

Nestalo je carolije
(kao da je nije ni bilo)

Pale se svetla
tope se maske.

Ljubav vise ne zivi ovde
Otisla je u toplije krajeve.

Samo ti i ja smo
A kao da nismo
Eto...
 

Citam...citam vec dugo.
Prolazim pored nekih pesama potpuno neosetljiv i i nedodirnut.
A onda,privucen nekim osecanjima,davno zaboravljeni i nevazni stihovi,steknu svoju punu snagu,miris i boju.
I kao da smo svi sa istog izvora krenuli,naizgled potpuno posebni,a ponekad tako isti. Sve su ljubavi iste,sve tuge...sve je vec neko odbolovao,odvoleo i opevao.
Sve je vec neko napisao.
I negde ceka da osetimo,kao nesto nase,samo nase.
Tako je mene "probudila" i dirnula davno zapisana pesma,ne znam tacno cija,u interpretaciji neprevazidjenog Radeta Serbedjije.
Ko nije slusao njegove recitale,neka odmah pocne...ili neka saceka neki svoj trenutak.


Rade Serbedzija - Zaboravi
Ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me,
Kao da me sreces prvi put.
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi...i zaboravi.
Zaboravi dane koje smo nekada zajedno...,
I noci zaboravi...
Gradove kojima smo mijenjali imena,
I ucrtavali u karte samo nama dostupne...
Onaj hlad pod maslinama u nasoj uvali, uvali mirnih voda.
Otok nas i ime broda pjesnika koji nas je tamo nosio...
Zaboravi da si ikada rekla da me volis,
I kako se nikada, nikada, necemo rastati.
Treba zaboraviti naslove knjiga
Koje smo zajedno citali,
Filmove koje smo gledali, Hemfri Bogarta i Kazablanku,
Narocito zaboravi.
Ulicu divljih kestenova s pocetka Tuskanca,
I onaj nas poljubac na kisi
Za koga bi znala reci: "Nikada necu zaboraviti".
Molim te zaboravi...
I kada ti kazem da zaboravis,
Kazem ti to zato sto te volim
Kazem ti to bez gorcine,
Otvori oci ljubavi,
Nasim gradom prosli su tenkovi.
Odnijeli su sobom sve sto smo bili,
Znali..., imali... Zato... Zaboravi.
Cemu sjecanja...?
Pogledaj kako tresnja u tvome vrtu,
Iznova cvjeta svakoga proljeca.
Nasmijesi se jutru koje dolazi,
Zagrli bjelinu novih dana i zaboravi.
Kasno je vec dragana, hocu da kazem, zreli smo ljudi,
To jest, nismo vise djeca
I znam da nije lako,
I znam da mozda i boli, ...ali pokusaj,
Molim te,....pokusaj...zaboravi!
I ako me sretnes negdje u gradovima stranim,
Po kojima se muvam u posljednje vrijeme,
Sretni me, kao da me sreces prvi put;
Nismo li se mi vec negdje vidjeli,
Kazi... i zaboravi.

Rade...ote mi rec iz usta. 
Sve su pesme vec napisane.

"volim onu koja me voli
pa,zar sam zato kriv
sto nije uvek ista ona koju volim?"

Napisao je Veliki Sarmer davno.

Jedan zivot ima mnogo ljubavi
i uvek
racunaju se samo dve.

Ona prva
koja se pamti onoliko koliko traje nasa vecnost...
Ona poslednja
koja traje koliko i nas zivot.

Spustam Sunce
na usne moje poslednje ljubavi.

I vise nista ne umem reci. 

Dok kisa sumi u noci
Sklopis oci i utones
U svoje misli
Prebiras po
Secanjima
Osecanjima
Licima…
I osetis se lepo
I nezno
Zadovoljno
I skupis se
Kao beba…

Jedan trenutak
i ti u njemu.
 

Iako nisam autor ovog teksta,pozeleo sam da na svoj blog postavim
nesto sto me je,svojevremeno,odusevilo.
Devojka je iscekivala nas susret i u medjuvremenu napisala kako bi on mogao izgledati.

Evo ih ta cetiri zamisljena susreta:

Stigla sam pre tebe. Ruke su mi u dzepovima kaputica. Nervozna sam. Zakopcavam kaputic. Otkopcavam ga. Razmisljam da li da odem do onog velikog stakla da se pogledam. Kako izgledam? Volela bih da mogu da izvedem neki “special effect”. Neka providna, tanka haljina, srebrna prasina, iskrice… Volela bih da mogu da lebdim, da zracim.Volela bih da sam lepa… Volela bih da ti se svidim. Kasno je da bilo sta probam da popravim. Vidim te… Prilazis mi i smeskas se. I ja se smeskam. Skrecem pogled. Gledam okolo… Stidim se… Ne znam sta cu prvo da kazem, ali mi je doslo da kazem “ej” da sacekam jedno tvoje “ej” pa da ti kazem “nista”. Stojis ispred mene. Gledas me u oci. Ne znam kako izgledam… ali sam sigurna da lebdim…



Ili

Stojim i cekam te. Virim kroz pukotinu na masci. Nadam se da ces pomisliti da sam veliko crno cudoviste, da ces se uplasiti i pobeci. Vidim te… smeskam se jer sam ubedjena da me neces prepoznati, da neces moci da me nadjes iza ove maske. Prilazis, smeskas se, vrtis glavom. Ne moras nista da kazes – znam sta mislis! “Sta si sad smislila?” Jednim pokretom sklanjas masku… bacas je kao da je od papira! Ja sam bila ubedjena da ne mozes da je pomeris. Stvarno je teska! Ali zaboravila sam koliko si ti jak. Oborila sam glavu… osecam se kao mala devojcica. Pogled mi luta po betonu… Pitam se ako sad zazmurim… da li ces me videti? Da li cu tako uspeti da se sakrijem? Podizes mi glavu… Ljubis me… Zmurim… ali te vidim… prepoznajem te…secam se…



Ili

Stojim. Cekam te. Gledam okolo. Pitam se da li ces doci…

Naglo dizem glavu sa tvojih grudi – budim se! Uplaseno te gledam u oci.

“Sanjala sam da se nismo pronasli… Sanjala sam da nisi moj…”

Smeskas se. “Ti si luda” Strah na mom licu se razliva u osmeh olaksanja. Ponovo postajem svesna oblaka na kome lezimo. Rukom mi blago vracas glavu na grudi… Lepo mi je… Mazis me po kosi… a ja nisam sigurna da li sam spustila glavu na tvoje grudi ili na oblak…



Ili

Stojim. Cekam te. Jos uvek te nema. Gledam levo. Nema te. Gledam desno. Nema te. Gledam levo… Hej, pa otkud ti tu? Kad si se stvorio pored mene? Smeskam se. Gledam pravo ispred sebe. Trudim se da ne gledam levo. Ti me gledas i smeskas se. Kad bi nas neko video sad, pomislio bi da oboje cekamo nekog, a ja se pitam sta cekamo? Skupljam hrabrost i gledam levo. Gledam tebe. Smeskas se. Duboko udisem vazduh. Zaboravljam da treba i da izdahnem. Osecam se kao veliki naduvani balon… crveni… u obliku srca. Izdahnula sam vazduh, ali ne vredi. I dalje sam naduvani balon. Plasim se da cu poletiti. Hvatas me za ruku. Ok, sad mi je lakse! Necu poleteti, drzis me! Necu poleteti… osim ako i ti nisi veliki crveni naduvani balon… u obliku srca… onda cemo zajedno odleteti… Jedva cekam!







 

Dugo sam trazio mesto za tebe
nekakav ram,okvir
gde bih te stavio
ostavio
tvoje ime i tvoj lik.

Gurao sam te u pesme
u snove sam te gurao
Ali nije vredelo.
To je suvise tesno mesto za tebe 
Isuvise si velika uspomena.

Ipak!
Snasao sam se na kraju...
Gurnuo sam te u zaborav.
Tamo je bilo dosta mesta.
Jedino
bojim se da ti ne bude dosadno tamo...
jer,znas
Sama si tamo.

Tamo jos nikoga nisam nikada krio!

Ispruzi dlanove
Visoko ka nebu
Pruzicu i ja…
Mozda negde
Nasi se dlanovi
Spoje.
Nekome
To ce izgledati
Kao duga
Posle duge kise…

Zaboravi sve sto te je tistilo,brinulo,sve sto je unosilo nemir,dileme,neizvesnost…
sve sto te je plasilo.
Zaboravi i halapljivo progutaj svaki osuncani trenutak koji ti podari ovaj dan.
Rastopi sve svoje nedoumice u toplini suncevih zraka i molim te:

NASMESI SE!!!

Ovaj se lepi dan nikada vise nece ponoviti. 

Ponoc je...u sekundi umire citav jedan dan.
I ceo jedan dobijamo na poklon.
Pozlati ga svojim osmehom i
uvecaj njegovu vrednost 1000 puta...

Ako ne umes sebi
ucini to nekom dragom.

Eto,kakve sam SMS poruke nekada slao ;-)
 

U koliko reci moze stati
lepota nekoliko majskih noci?

U koliko zivota moze da se smesti
sreca jednog radosnog susreta?

U koliko srce moze da se nastani 
ljubav onih koji vole prvi put?

Koliko teska moze biti
razdvojenost,samoca i ceznja?

Koliko daleka moze biti
ona sreca koja se mora cekati?

Tacno onoliko koliko meri  dusa
jednog zaljubljenog decaka
raznezene devojcice
snenog putnika
umornog radnika...

Ponekad je tesko reci 
da li je sve i u svemu nesto
ono sto postoji i sto imamo
Ili,pak
sve ono sto jos nije nastalo i sto nam nedostaje. 

"Sreca je lepa dok se ceka"

Sapuce mi nasmejana Vila Poezije

"Sto ne prolazi nije sreca"

Grmi vitez Reda Prelepe Reci.

A ja kazem:
Sreca je u nedostajanju
A ne u posedovanju.
Sreca je u ceznji
u onom malom,
sto se ceka.
Sreca je sve sto zelis
a dolazi lagano
ili sasvim iznenadno.
Sreca je kada se veselis
cak i kad ti je tesko i hladno.

Sreca je biti ziv!
I da ne bude vise teskih i dugih prica...

Zivot je jedini uslov za srecu
svakog svoja sreca negde ceka
svaka sreca ima svoju srecu
i svaka sreca ima svoga coveka.

Srece ima i previse!
Bojim se...sve je manje Coveka.

Svoj blog sam nazvao "Zvoncica" bez nekog narocitog razloga.
Pre svega,Zvoncica mi je bio jako mio lik,kada sam bio decak.I kasnije,ideal lepote uvek je "vukao" na Zvoncicu,a vremenom ni sam nisam zeleo da odrastem i ostajao sam Petar Pan.
I tako,mnoge lepe devojke,bile su Zvoncice,sve dok se nije pojavila jedna koja je sasvim licila na pravu pravcatu Zvoncicu!
I tako...nista posebno.
Poceo sam da pisem,pisanjem ponovo privukao moju Zvoncicu,ona je porasla,porastao i ja...
Poceo sam,ponovo,da pisem retko i o svakodnevnim stvarima,ili unutrasnjim pitanjima duse.
Sve je manje Zvoncice u mojim redovima.
Na kraju,pojavila se ovde  neka druga devojka i registrovala kao "Zvoncica".
I mislim da je doslo vreme da promenim naziv svog bloga.
Medjutim,nemam ideju sta je to preovladjujuce,sto bi mi pomoglo da odredim naziv.
I pomislio sam,mozda bi mi mogli pomoci oni koji imaju strpljenja i dobrote da svrate do mog bloga.
Oni koji znaju o cemu i kako pisem...
Mozda znate vise od mene.
Hoce li neko da bude kum jednom jednogodisnjem blogcetu?

Ili da nista ne menjamo?