“kap po kap
kisa sprema se…”
Pevao je,pre nekog vremena,dvojnik Bon Jovi-ja,a ja sam zazmureo i osecao kisu na svom licu.
Kisu ili suze,svejedno je…kada je dusa nakvasena.
I sada,dok se olovni oblaci mreskaju iznad moje glave,zmurim.
I,kap po kap,kisa se sprema.
Sive zavese sakrile su u svojim naborima vodu koja je cekala da se spusti niz moje ulice
I niz moje lice.
Ne volim kisu.Verovatno,malo je kome draga…
Ali danas bih da pokisnem.
I nije to neraspolozenje,cak ni mrzovolja.
Jednostavno,sa olujama koje cekaju da se spuste niz oblake,postoje i neke moje oluje
koje cekaju da protutnje.
Svaki oblak krije nesto lepo iza sebe,u svakom oblaku je nekoliko kapi kise i…nista vise.
Ali to im je svrha.
Sve sto nam se ne dopada,krije u sebi zrnce neceg drugog,neceg lepog.
Samo treba cekati.

I dok slazem reci koje ne moraju imati smisla.Gledam kako se svaka recenica
i svaki red spusta niz stranicu,kao teske kaplje kise.
I kap po kap,eno i kise kako se spusta niz listove starog oraha koji me je natkrilio.
Dobro je.
Stvarno je dobro.

Bice Sunca,kada sve ovo prodje.