Na svetu ima mnogo zlih ljudi,cini se...a ipak,ne bih smeo da ikoga zovem zlim.
Pre mi se cini da na svetu ima mnogo nesretnih.Onih koji ne umeju da budu sretni,kojima je celo vecito pod teskim i tamnim oblacima.
 Ljudi koji ne podnose tudju srecu i smeta im ako ima imalo sjaja u drugim zivotima.
Kao da im se njihova tama cini manjom,ako nema svetla ni u drugima oko njih...

I to je tako.
Boli me svet mrkih i nepravednih,svet bez osmeha i nade.
Ne umem da razumem sebicne i samozive,koji uvek zive u grcu i teroru svoje zelje za posedovanjem.
Ne znam za zle ljude.
Ne vidim ih.
Ne prepoznajem...

Ne umem drugacije.

I zato nastavljam da hodam mirno i sa osmehom.
Uvek znam da me vec iza sledeceg coska ceka nesto novo i lepo.
I to je jedini nacin kako se moze koracati ovim i ovakvim svetom,u kome nista nije sigurno i izvesno.

Mirno,sa osmehom i verom da je svaki sledeci dan jos bolji i lepsi od zbira svih sreca koje su vec prosle.
Jer,od jucerasnjeg hleba se moze ziveti...ali od jucerasnje srece ne.

Napravimo sebi i ljudima oko sebe novu srecu svakoga dana...