Svanuo je jos jedan divan dan...lenjo nedeljno prepodne razvucice se citavom duzinom,sve do podneva.
Kao sanjiv macor iza sporeta.

Probudio sam se,po navici,samim osvitom zore...Uzivam da gledam kako se Suce poradja iznad usnulog Dunava,stvarajuci jos jedan neprocenjiv dan.
Izlazim na veliku terasu,kakvu sam zeleo za sebe,jer nista nije vredno kao pocetak dana sa pogledom na Sunce,uz vrucu i crnu mirisnu kafu.
Oko mene tisina.
Nedelja.
Dan koji je sam po sebi,na citavoj planeti,miran i tih...vreme kada treba preispitati sebe,svoje misli i dobro proceniti da li idemo dobrim putem.

Jer uvek smo na nekom putu,sledeci svoje zelje i htenja.

Stigao sam,umnogome,tamo gde sam hteo...i putujem dalje.
Ali ne treba nikada zaboraviti na jednu veliku istinu:

Ma koliko zudeli da stignemo do cudesnih i mirisnih vrtova nasih zelja...nikada ne smemo da zaboravimo da svaki dan odvojimo malo vremena i dopustimo sebi da uzivamo u predivnim ruzama sadasnjice.
Naposletku...nase SUTRA,niko nam nikada nije obecao.
Nase je samo ovo predivno DANAS,koje svakoga dana,svojom sopstvenom magijom,mozemo uciniti predivnim i neprocenjivim biserom.
Na kraju svih nasih puteva,jedino zadovoljstvo bice nam pogleda u nazad,kada vidimo kako smo predivnu ogrlicu napravili od tih retkih i dragocenih bisera...dan po dan.

Zar ne?

Aj' uzdravlje...iskoristite dan!