I tako…nizu se dani,jedan po jedan promicu i nestaju ko zna gde.
Necemo se vise nikada sresti
ja i moji prosli dani.
A bili su mi dragi.
Mislio sam,bice uvek tu…grejati mirisi leta u njima,kada zahladni…tesiti devojke davno ususkane u secanje,onda kada zivot zaboli.
I sada,odjednom,nema nicega od toga…prodjose i odose u nepovrat,sta vise nestadose tako savrseno da ih ni secanje ne belezi tacno i pouzdano,vec im vreme lagano brise boje i mirise i sve nestaje u izmaglici koja izravna sve-u jedno se pretvore i dani srece i oni koje sam zeleo sto pre da zaboravim.
I nista covek nije,osim onoga sto je bio,sto je proslo kroz njega i dalo mu oblik.
Svaki dan nam ureze po jednu boru,ocrta grimasu srece ili besa.
I svako tu masku nosi sa vidljivim i nevidljivim dokazima zivota.
A eto i to sto smo i svi dani koje prozivimo nestaju lagano i neumitno.
I sta coveku ostane?
Pepeo proslih dana nije pouzdan dokaz da smo ziveli,a veru u sutrasnji dan ne smemo imati.
Nedostaju mi prosli dani.
Nedostaju oni lepi,a ponekad zalim i onim manje lepim.Cini mi se nismo se razumeli tada,ja i moji dani.
Da ih sada vratim umeo bih lepse sa njima.
Nema popravnog.
Znaao sam to uvek,ali opet uvek ostaje zal za onim sto je proslo i osecaj da je moglo bolje…a verovatno nije.
Uvek je onako kako mora biti.
Da,imamo izbor…ali taj izbor nikada nista ne menja.
Na kraju svih jednacina,rezultat je za coveka uvek isti.
Samo je potrebno sabirati,oduzimati,dodavati,deliti…i truditi se da postanemo nesto vise od onog sto jesmo.
Tek tada ce dobiti na znacaju svaki nas dan koji je prosao.