Prolece i ovakvo kakvo je,ipak je prolece...jedino koje smo dobili ove godine.I jedino za koje izvesno znamo da je nase.Hoce li sledeceg biti za nas,niko ne moze sa sigurnoscu da nam obeca...

I treba biti pametan,pa osmisliti kako izvuci iz ovakvog proleca svaku kap poleta i zanosa
 novog pocetka.
Odabrao sam da u zivam u slow food restoranima.
E,nije to nista posebno,ali jeste nesto sto smo zaboravili.
Posto se grozim hrane koja se jede na ulici i sa nogu,valjda zato jer mi je to cesti jelovnik,
odabrao sam da ovo prolece provedem sto cesce u restoranima pored reke.
Dunav me smiruje,zivim pored njega,i odabrao sam jedan sjajan restoran na njegovoj obali.
Ko voli neka nadje vremena da skokne do Starog Slankamena.
Nekoliko restorana,zbijenih uz obalu,odmah ispod ostataka tvrdjave stare 1500 godina...
Nisu Rimljani bili bas toliko ludi.
Vazdusna banja,slani izvor,magican Dunav i kristalno cist vazduh...
Eto sta vas tamo ceka.
I to odmah iza spusta koji neodoljivo podseca na serpentine
koje postoje na putu ka Jadranu...
I pogled koji puca prema Banatu,odmah iza mocnog Dunava.
Da ne pominjem izuzetno dobru hranu,opustenu atmosferu i besmisleno jeftin meni.
Sednem tako sa mnostvom drugara,dragih lica.
Popijemo jedno pice,drugo...
Narucimo savrseno dobru riblju corbu.
Koju zalijemo sa dobrim domacim vinom.
I pricamo...smejemo se.
A Dunav tiho sapuce i odnosi nase osmehe.
A onda nastavimo sa ribom,mesom...
pa opet vino,prica,smeh...


Zivot je lep onoliko koliko mu dozvolimo.