Tesko je kada postoji neko ko se mnogo muci,neko kome zelimo pomoci celim svojim bicem,a znamo da smo nemocni,da se sve snage potrebne za uspon duse nalaze samo u toj osobi,da nista izvan nje ne moze da utice na to sa koliko ce snagom odgovarati na udarce sudbine…
Nisam fatalista,po prirodi,onaj koji sve objasnjava famoznom Sudbinom…necu poreci trag postojanja neke “sile” koja nezavisno od nas odredjuje nase puteve,ali osecam dubinom celog bica,da svi danasnji dogadjaji,srece,nesrece,ljudi koji nas okruzuju,posao koji radimo…zavise najvecim delom od nasih predjasnjih postupaka,dela,reci.
I cak i najvise od nasih misli…
Cak,Sudbinu bih mogao opisati kao splet mnostva ljudskih zelja i htenja.
I sudaramo se u tom ludom svetu,gde jaca zelja prevladava slabiju,a mi smo nekome cilj,a nekom sredstvo ka ostvarenju cilja…
I u svemu tome jedan mali krug ljudi koji se nalazi iznad ostalih,koji nema iste zelje i ista htenja,kojima je i tudja sreca vaznija od svoje,oni koji su najsrecniji kada mogu da usrece…
Ali postoje trenuci i osobe koje je nemoguce naciniti srecnim.
One koje su zatrovale svoju lepu dusu mrznjom,sujetom,nervozom i stalnim grcem…
Osobe koje ne umeju da budu srecne osim kada povredjuju,kada sebe stavljaju u centar sveta.
Nedace,kada naidju,samo su opomena tim ljudima.
Zvono za uzbunu.
Jer,pre ili kasnije,dodju do tacke kada se ceo svet srusi i kada im samo ostane da zavape:
“zasto bas meni…zasto bas ja?”
Zato mislimo da smo predodredjeni za srecu,a kada nas zivot ujede mislimo da je to nepravda?
Zasto neki ne shvataju da postoji savrsena ravnoteza u svakom od svetova,da dobijamo tacno onoliko koliko dajemo…da samo od nas zavisi hoce li i ono malo da nam bude najvise na svetu,kada je srce mirno?
Imam svoj mir,krunu mog postojanja.
To je jedino cini srecnim.I nikada ne bih osetio teskobu,da nije onih koje volim,a kojim ne mogu pomoci.
Ovde gore,sa mog zlatnog prestola,savrseno su mi jasni svi ljudski postupci i njihove posledice,umem da osetim i predosetim kako ce se neciji zivot odvijati,koliko srece neko moze da podnese…I jos mnogo toga.
Sve,ali ne mogu da probudim snagu u nekome,sve dok sami ne shvate:
Sve bolesti dolaze iz nemira duse.
Cuvajte svoju dusu.
Ne prljajte je zlim recima i zlim mislima.
Pustite druge da zive.
Budite sebi centar sveta.
Ali ulepsajte taj centar osmesima onih koje volite i koji vas vole…
To je jedina sreca.

Nespokojni ne umeju da budu srecni.