I slobodno se vec moze reci: doslo je u svoj svojoj raskosi!


Istina,promicu oblaci,ume sve da se zatalasa i posivi...ali prolece je tu.
Stiglo je i ulepsavace dane onima koji umeju da uzivaju.
Umrecu jednog ovakvog proleca,znam da hocu.Prosto zato jer sva muka dugih,bljutavih zima,dozivi prolece kao trenutak kada sve,konacno,pocinje da izgleda lepse...dodju dani koji ulivaju nadu u buducnost...
Tako bih i voleo da umrem,na kraju jedne hladne zime,kada me prolece podseti na radost zivljenja.
Da celim bicem osetim sta napustam.

Ali nije to ono sto me baca u razmisljanje ovog proleca.
Pomislim kako me od celog 24-casovnog dana,opije samo nekoliko trenutaka proleca.
U cik zore,onda kada se ponosito Sunce pocne promaljati iznad dremljivog Dunava,
ja osetim svu vedrinu prolecnog zanosa.
Udahnem tada duboko i osetim kako se u meni,svakoga jutra,
bude uspavani osmesi i nada u jos jedan divan dan.
Tek nekoliko trenutaka novog prolecnog dana ispune me ushicenjem koje nosim citav dan...
Vazduh mirise,tisinu jutra bude usamljeni zvuci prirode,sanjivi putnici,lavez pasa...
I dan krene.
A onda,na samom kraju,doceka me jos jedan trenutak.
Sunce,zavrsivsi svoju setnju plavim Nebom,pocinje polako da se sprema na pocinak...pocinje suton.
A ja,nem i ganut,pratim ocima nestajanje uzarene kugle,pomalo tuzan i zamisljen,
osetim tisinu koju stvara dolazeca noc.
 I  sva lepota proleca stane mi u ova dva kratka i tiha trenutka,u prepunom,uzburkanom danu.

Zalim one koji nemaju vremena
da osete i predosete
ta pomeranja svemira
sto stanu u nekoliko trenutaka
dugih kao sva drevna stoleca.
Nista ne moze biti lepse i sjajnije
od budjenja uspavanog proleca!