Prošlo je nekoliko godina od redovnog objavljivanja postova na ovom blog servisu.
Nekada, bilo je ovde lepog druženja, raznih izazova u pisanju...pa sve do objavljivanja nekoliko blogerskih knjiga.
U medjuvremenu, oni koji su pratili moje pisanje ovde, bili su svedoci ljubavi u nastajanju i rastenju.
Danas, ja sam otac dva mala dečaka, glava četvorošlane porodice.

I ono što je u svemu tome nedostajalo, bilo je pisanje...

Posle nekoliko godina pauze, shvatio sam da je pisanje on line dnevnika veliki ventil.
Šansa da zastanemo i razmislimo o životu, ljudima i sebi samima.
Da pratimo ona fina kolebanja duše, dok polako rastemo u svojim željama i dostignućima.

I evo me ponovo.

Sa mislima o sreći.

O tome da je sreća stanje duha, pre nego bilo šta drugo.
Da je sreća biti, a ne imati.
Da za sreću moežemo samo reći da je živimo, nikako da je posedujemo.
Jer je neuhvatljiva.
Kolebljiva.
Nestalna.

Danas, sreću nalazim u miru.
Zadovoljstvu postojanja pored svoje porodice.

Toliko toga sam postigao, zadovoljan onim što imam i gde sam stigao.

Ali, ipak.

Nešto nedostaje, unosi nemir i traži od mene da ne posustajem.

Da ima još toliko toga što želim da uradim i da iza ovog osunčanog proplanka na kome se nalazim, ima još mnogo vrhova koje želim da osvojim.



A čovek je veliki, ili mali, samo onoliko koliko su velike ili male želje koje ga pokreću...

Kažu da čovek koji želi da bude srećan na ovom svetu treba da bude pažljiv najmanje dva puta.
Onda kada bira ljubav svog života, i onda kada bira ono čime će se baviti u životu.

Vreme je da ponovo široko otvorim oči...

Ajd, uzdravlje!