Na svetu nema lepseg prizora od dvoje staraca koji pridrzavaju jedno drugo na vetrovitom prelazu preko ulice...jedna duga,vecita ljubav koja je ostarila sa svojim posednicima.
O,koliko hrabrosti je potrebno voleti samo jednom i samo jednu!
Koliko je tu bilo odricanja i popustanja jedno drugome...koliko svadja i svadjica,povladjivanja.
Koliko puta su se hrabrili,poveravali.
Koliko puta prepirali ko koga vise voli.
Od prvog pogleda,dodira i poljupca...pa sve do cvrste,koscate ruke,mozda onemocale godinama,ali cvrsto resene da svoju dragu mirno i sigurno prevede preko ulice.
Koliko puta je Ona,srca puna zebnje,cekala Njega.
Sa nekog puta.
Sa nekog slavlja.
Mozda pripitog,ozlojedjenog...
I koliko puta se on izvinjavao,pazeci da je ne povredi.
Dug je zivot.
I jos duza ljubav,kada traje toliko.

I koliko je lepote i postignuca u tom podvigu,biti nekom sve toliko godina.

Cini mi se,nema vece srece od te,poziveti svoj broj godina srecan i spokojan pored svoje velike ljubavi.
I neka tu sliku ulepsa jos i mnostvo glasnih i nemirnih unucica.

Lice srece prepoznatljivo je.

Treba umeti ziveti tako da se ta sreca i dostigne.
Kazu,cak ni Bog ne sudi o Coveku i njegovom zivotu,dok se taj zivot ne svrsi.

Ne ucimo mi citav zivot,kako ziveti.
Ucimo,samo i jedino,kako umreti.
Kako ziveti i poziveti tako da nam kraj obelezi sve ono sto smo u zivotu radili,sebi i drugima.
Samo onaj ko moze sebe pogledati u to strasno ogledalo,konacnog dana,onaj ko sme reci ZIVEO SAM,moze se smatrati srecnim.
I mirno i spokojno sklopiti oci.
Okruzen LJUBAVLJU.

Tako se zivi.
I tako se umire.

Sa ljubavlju...i od ljubavi.

I to je jedini nacin,ispravan nacin,kako ziveti.

Ne kule i gradove.

Stvarati sebi tvrdjave i bastione,omedjene ljubavlju onih koje volimo i koji nas vole.