Klizi ovaj vreli dan
lenjo i lagano
niz ledja Dunava...
Odroni se tako,svaki dan,kao celovita gromada sa planine naseg bivstvovanja...zar ne bi trebali da budemo jako pazljivi prema svakom nasem danu?
Da ne ode niz liticu uzalud,vec da ga izbrusimo kao najvredniji dijamant i predamo vecnosti kao jedan iskreni dar?
Da uvecamo svoju vrednost stotinu puta
svakoga dana...
Da osnazimo sebe u necijim ocima
da ushitimo sto vise dusa
ozarimo sto vise lica
posejemo osmehe i ljubav
svakoga dana...
Teku ti dani...kao Dunav.
Nece se vratiti ni jedna kap natrag.
Nece se vratiti ni jedan nas trenutak.
Ne bi li trebali biti pazljivi prema svojim danima?
Ne bi li trebali biti pazljiviji prema ljudima?
