...pod prozor mojim
bela brezica je
ogrnuta snegom
k'o srebrna da je...

A sa grana,ledenim po strani
razvile se rese k'o beli djerdani...

Saputao mi je Sergej Jesenjin,kad sam bio mali...
I eto,jos pamtim te stihove,one koje sam prve naucio,u isto vreme dok sam sricao prva slova.
Nekakav sneg se spustio niz oblake.
Lici na zimu.
Ali,kao da nije.
Zabelilo se...ali nije to onaj sneg,onaj koji je najlepsi za grudvanje,sankanje.
I hladno je...ali nije to ona zima,ona koja ledi obraze a mirise na peceno kestenje i caj od nane...
Sve je...a kao da  nije.

Ipak.
jedan vreli poljubac na mojim usnama
topao zagrljaj
i te oci,sto me gledaju kao tek probudjeno dete...
E,to je!
To je zima,sto mirise na lepo,nezno i ceznjivo...