Ustajem u 7 casova,bez obzira na sve.Cudna je to navika,da pocinjem dan uvek u isto vreme,ma kada zaspao prethodnog dana...
Doruckujem,jer iz kuce nikada ne izlazim bez prvog obroka.I to,obicno,budu ovsene ili razene pahulje sa dosta jogurta...
Vec u 8 sam na poslu.
Nista glamurozno,ali pomalo kreativno...bavio sam se mnogim stvarima,ali sam mir nasao u poslu koji je daleko od ljudi i vreve.
Baveci se komercijalom i trgovinom,uzivao sam radeci sa ljudima,jer volim drzenja,nove kontakte...uz  moju naviku da pravim psiholoske profile ljudi koje srecem,ne mogu reci da mi nije bilo lepo i zanimljivo.
Medjutim,vremenom,coveka potrosi stalan stres i komunikacija,i ja sam odlucio da se povucem i da radim na razvijanju starog posla.Uredjivanja enterijera,izloga i pravljenja raznih proizvoda od pleksiglasa...ono sto  sam vremenom poceo da cenim,slobodno vreme,planiran dan i odsustvo stresa i rokova,nasao sam baveci se ovim poslom...
U 16 casova sam zavrsio i vracam se kuci,svracam u Rodu megamarket,pazarim nesto sitno za klopu i vec u 17 ulazim u kucu...
Malo radim za racunarom,odlazim na kafu sa prijateljima,sat vremena vezbanja u teretani...i nekoliko sati pored najlepse devojke na svetu...
Vece petkom,rezervisano je za flasu dobrog vina i opustajuce vece sa devojkom...sve do zore.
Subota mora poceti zajednickom kafom u kafeu sa najlepsim pogledom na voljeni Dunav...
Popodne,opet...kafic i drustvo.
Uvece svirka.
Tako punim baterije.
A onda,duga i lenja nedelja...ispunjena dragim ljudima.
Tako teku moji dani,ove jeseni i zime...
Ogromna ralika u odnosu na vreme kada me je svuda bilo,bez reda i poretka.
Skakao sam na svaki telefonski poziv i bio ukljucen u svet i ljude 20 sati dnevno.
Ovaj mir mi prija,leci me.
I srecan sam sto sam uspeo da organizujem svoj zivot,onako kako zelim,sa ljudima koje volim...

Ali,pitam se...necu li iskociti iz koloseka u nekom trenutku i ponovo poceti da zivim kao nomad?
Cud je covekova cudna rabota.