Zasto su moje oci
dobile boju pepela,
zasto zar mojih zenica
vise ne greje tudja srca?

Ugasilo se sve
cak ni mesec vise nije svetao
tamna je noc
tamniji dan
izgubio sam se u Vrtu Propalih Sudbina.

A zasto?

Vise se ne smejem
a i ne placem.
Vise ne postojim...
A nisam umro.

23.02.1998.

 

 

Znao sam zasto...
Znam to jos uvek.
Ali da me je  tada nestalo,mnogo lepih sutona ne bih video,mnogo neznih cvetova omirisao...
Mnoge ne bih nasmejao,raznezio...
Iza svake tuge,mora biti smeha.
Znam to sad,vise nego ikada.
I bilo je dana,kada je glava luda,pitala sebe "zasto"
A zivot je lep.
Prelep.
I vise se nista ne pitam...samo,zivim.
I zivim dobro.
Bio sam tuzan,toliko tuzan i bespomocan,da sam napisao pesmu iznad,poslednjim svojim ocajem...
A sada sam, srecan,kao malo ko na Planeti.
Za svaki se dan treba boriti.
Za svakog se treba boriti.

I ovo napisati Tuznoj,Hyper...i svima koji posustanu...da iza ovog dana,svakog dana,postoji jos jedan,prelep,koji samo nas ceka.
I da nikada ne smemo tu lepu tajnu kriti od drugih...naprotiv!
Boriti se svakoga dana,za jedan,novi,lepsi...i boriti se za svakog,ko to  ne ume za sebe.