Kap po kap

Napuni sud vodom
stavi svoju ruku 
u vodu
izvadi...
Pogledaj!

Rupa koja je u vodi ostala
mera je  nase vaznosti.




Za one koji misle da su veci
nego sto jesu...

Kisa...
Savrsen dekor za tugu.

Sve je savrseno kada se postavi na svoje mesto.

U lepoti tvoga oka
spoznao sam dusu Sveta.

U oblaku tvoga zagrljaja
upoznao sam mir Vecnosti.

Svaki treptaj tvoga srca
mog je zivota ritam

I gle!

Lutanju je kraj...

Vise nikuda ne moram da skitam.

Opet i ponovo...dobujem po tastaturi,bez jasnog cilja i razloga.
Reci se nizu,otkrivajuci mi treperenja duse.Sve ono sto sebi precutim,prelije se preko prstiju,rec po rec,odajuci mi tajne duse,one koje su ostale zabasurene dnevnim dogadjajima,razmisljanjima o tekucim problemima,njihovim resavanjima i novim izazovima...
Da,tek kada se sve smiri,kada ostanemo sami sa svojim mislima,obicno uvece,u tisini nekog svog kutka,mi postanemo svesni sebe i svog postojanja...svog puta.
Jer,svako ima svoj put,svoje krajnje odrediste.
Sudaramo se po svetu sa drugim ljudima,nama toliko slicnim...delimo slicne stavove,bolujemo iste bolove,zelimo iste zelje.
U tom sudaranju,drugi nas oblikuju,drugima stvaramo sudbinu.
Sve su to delici mozaika Zivota,i niko i nista nije nebitno u tom previranju.
Svima smo bitni.
Svako nam je vazan...
Ne daj mi Boze da ikada to zaboravim.

Trebalo bi ubijati hladno
saki dan sto prodje
da ne zivi ni u srcu
izbrisati sve
da ne boli vise
lakse bi se podnosio 
dan sto traje
i noc
tako tiha i tako mracna.

Trebalo bi ziveti srecno
svakoga dana zivota...

Ali,kako?


Brisem gumicom zaborava
svako juce sto je bilo
a svakoga dana
svakim udisajem vazduha
ti mi se vracas
svake noci
u svakom snu
opet tebe sanjam...

Trebalo bi ubijati hladno
svaki dan sto prodje
i opet
nikada ne bih uspeo
ubiti tebe
u sebi...

24. 08. 1998.

Odmaram oci svoje
na dugi tvoga pogleda.
Od svih divota sveta
cari prirode...
Nista me ne ostavi bez daha
kao korali tvoga oka
atoli Smaragdnog mora.

Da je svako bogatstvo moje
i svaka lepa rec
samo ime tvoje
opet bih bio neizmerno bogat.
Jer tvoja je dusa
moje najsigurnije utociste.

Lepoti tvojih ociju
ravna je samo dobrota tvoje duse.

Zazmuri...
Snazno!
Iz sve snage...

Veruj da masta sve moze da stvori
jednom,kada otvoris oci,sve na svoje dodje
i sve ono sto te na javi mori
sa snovima mora da prodje...

Ko izgubi veru i u snove...
Nema vise cemu da se nada.

I snivati se uci...

Vece je
pa neka je...

Cvece je
pa neka je...

Sveca dogoreva
vino se greje
vecera hladi...

Neka ih...nema tebe!
Deset godina i nedosanjan san.
U dnu case gledam sebe
i malu suzu,kanulu na dlan.

Navikao sam da uvek nesto piskaram...
Pisao sam o stvarima koje me muce,odavao ih sapatom na list papira i tako sebi nudio olaksanje i trenutni spokoj.
Pisao sam o svojim razmisljanjima,zeljama i nadanjima,pisao pesme sa promenljivim,uglavnom nezadovoljavajucim uspehom...
Cini mi se,radio sam to uvek i oduvek...taman od kada sam naucio i da citam,a to je bilo zaista davno.
Medjutim,u poslednje vreme,sve manje pisem.
Bilo da je to jer nemam potrebu da bilo sta stavljam na papir ili zato sto i nema sta da se zapise,ja sve redje saram mislima po papiru.
Za pisanje je potrebno samo parce papira,olovka i malo dobre volje.
Sve su reci odavno u meni,samo im je potreban podsticaj da se smisleno sloze po zastrasujucoj praznini hartije.
Uvek me je plasila ta belina...kao prostor bez sadrzaja i smisla.
I oduvek sam hteo da ispunim tu prazninu slovima,kao sto sam cesto recima savladavao tisinu...
Prazninu treba ispuniti.
To joj je jedini smisao.
A za sve to je potreban podsticaj,bilo unutrasnji,bilo spoljni...
Vatromet duse,pokret u prostoru,ili jednostavno jedna jedina usamljena emocija na dnu srca.