Opet i ponovo...dobujem po tastaturi,bez jasnog cilja i razloga.
Reci se nizu,otkrivajuci mi treperenja duse.Sve ono sto sebi precutim,prelije se preko prstiju,rec po rec,odajuci mi tajne duse,one koje su ostale zabasurene dnevnim dogadjajima,razmisljanjima o tekucim problemima,njihovim resavanjima i novim izazovima...
Da,tek kada se sve smiri,kada ostanemo sami sa svojim mislima,obicno uvece,u tisini nekog svog kutka,mi postanemo svesni sebe i svog postojanja...svog puta.
Jer,svako ima svoj put,svoje krajnje odrediste.
Sudaramo se po svetu sa drugim ljudima,nama toliko slicnim...delimo slicne stavove,bolujemo iste bolove,zelimo iste zelje.
U tom sudaranju,drugi nas oblikuju,drugima stvaramo sudbinu.
Sve su to delici mozaika Zivota,i niko i nista nije nebitno u tom previranju.
Svima smo bitni.
Svako nam je vazan...
Ne daj mi Boze da ikada to zaboravim.