Navikao sam da uvek nesto piskaram...
Pisao sam o stvarima koje me muce,odavao ih sapatom na list papira i tako sebi nudio olaksanje i trenutni spokoj.
Pisao sam o svojim razmisljanjima,zeljama i nadanjima,pisao pesme sa promenljivim,uglavnom nezadovoljavajucim uspehom...
Cini mi se,radio sam to uvek i oduvek...taman od kada sam naucio i da citam,a to je bilo zaista davno.
Medjutim,u poslednje vreme,sve manje pisem.
Bilo da je to jer nemam potrebu da bilo sta stavljam na papir ili zato sto i nema sta da se zapise,ja sve redje saram mislima po papiru.
Za pisanje je potrebno samo parce papira,olovka i malo dobre volje.
Sve su reci odavno u meni,samo im je potreban podsticaj da se smisleno sloze po zastrasujucoj praznini hartije.
Uvek me je plasila ta belina...kao prostor bez sadrzaja i smisla.
I oduvek sam hteo da ispunim tu prazninu slovima,kao sto sam cesto recima savladavao tisinu...
Prazninu treba ispuniti.
To joj je jedini smisao.
A za sve to je potreban podsticaj,bilo unutrasnji,bilo spoljni...
Vatromet duse,pokret u prostoru,ili jednostavno jedna jedina usamljena emocija na dnu srca.