Kap po kap

Lutamo svetom kao stranci.
Svakoga dana krecemo se medju drugim ljudima,ucestvujemo u njihovim igrama i nadanjima.Delimo iste strahove i ocekivanja…
A opet svako je sam za sebe,usamljeno ostrvo u okeanu bezdusnosti.
Kada se svetla pogase i publika razidje,ostajemo sami na sceni tihi i pokunjeni,uplaseni tamom i hladnocom koja iznenada nastupi oko nas.
Samoca.
I zudnja da se svoje bivstvovanje podeli sa nekim.
A to je ono najteze u citavom zivotu.
Pustiti drugoga u svoj zivot,razgolititi se potpuno i tako pobediti samocu…
I pre svega toga,strah.
Strah od predavanja drugome svega onog sto jesmo,strah da neko nece vrednovati taj iskreni poklon,da nece razumeti nase zelje.
I zivot prolazi na tankoj zici izmedju samoce i zelje da se dan podeli sa nekim posebnim.
Jedino je ljubav carobni sastojak koji moze da spoji nespojivo,utuli strah i nepoverenje,raspali hrabrost i prkos svemu sto zivot nosi…
A taj caroban sastojak je ono sto se pronalazi teze od najredjih dijamanata,to je tajna koju je teze dokuciti i od dubina svemira,vecitih zakonitosti prirode ili cak smisla samog zivota.
I bas zato treba je traziti.

I tako…nizu se dani,jedan po jedan promicu i nestaju ko zna gde.
Necemo se vise nikada sresti
ja i moji prosli dani.
A bili su mi dragi.
Mislio sam,bice uvek tu…grejati mirisi leta u njima,kada zahladni…tesiti devojke davno ususkane u secanje,onda kada zivot zaboli.
I sada,odjednom,nema nicega od toga…prodjose i odose u nepovrat,sta vise nestadose tako savrseno da ih ni secanje ne belezi tacno i pouzdano,vec im vreme lagano brise boje i mirise i sve nestaje u izmaglici koja izravna sve-u jedno se pretvore i dani srece i oni koje sam zeleo sto pre da zaboravim.
I nista covek nije,osim onoga sto je bio,sto je proslo kroz njega i dalo mu oblik.
Svaki dan nam ureze po jednu boru,ocrta grimasu srece ili besa.
I svako tu masku nosi sa vidljivim i nevidljivim dokazima zivota.
A eto i to sto smo i svi dani koje prozivimo nestaju lagano i neumitno.
I sta coveku ostane?
Pepeo proslih dana nije pouzdan dokaz da smo ziveli,a veru u sutrasnji dan ne smemo imati.
Nedostaju mi prosli dani.
Nedostaju oni lepi,a ponekad zalim i onim manje lepim.Cini mi se nismo se razumeli tada,ja i moji dani.
Da ih sada vratim umeo bih lepse sa njima.
Nema popravnog.
Znaao sam to uvek,ali opet uvek ostaje zal za onim sto je proslo i osecaj da je moglo bolje…a verovatno nije.
Uvek je onako kako mora biti.
Da,imamo izbor…ali taj izbor nikada nista ne menja.
Na kraju svih jednacina,rezultat je za coveka uvek isti.
Samo je potrebno sabirati,oduzimati,dodavati,deliti…i truditi se da postanemo nesto vise od onog sto jesmo.
Tek tada ce dobiti na znacaju svaki nas dan koji je prosao.

Dunav je saputao tvoje ime
milovao bokove broda
I ja sam saputao
milovao tvoje bokove...

Govorio tiho
necujno
spustao poljupce sa zvezda
na tvoja gola ramena,
ispod Kule
visoke kao nasi pogledi
odapeti Nebu.

Sasvim obicno vece,cini se.

Napisi mi bajku,rekla je…

Kao da je to lako.
Cak ni meni nije lako napisati bajku,iako sam Mali Princ.
Iako sam se sacuvao bolesti Odrastanja
Iako poznajem Tajne.
Silna cudesa,
Iako poznajem magiju i carobne reci.

Napisi mi bajku…
Kao da zivot vec nije bajka,sa svojim usponima i padovima,preokretima,
igrama Sudbine…


Ona je princeza
Ljupka,slatka…
nosica koji ume lako da se uvredi,
ociju koje pitaju
a kako samo ume da bude razmazena!
I kako joj samo to lepo stoji…
I kako ume da preti:zaljubices se u mene,videces…
I kako je samo sigurna u to
Ali naravno
Ona je princeza,a princeze su uvek sigurne u to
Cim se rode
Odmah znaju da ce biti voljene
I da ce imati svoga Princa
Koji znaju da ispunjavaju zelje.


Zaista
Nije lako napisati bajku
Necu ni probati
Ma sta ona mislila o tome
Ma koliko mrstila svoj slatki nosic
Necu pisati bajku
Tamo gde postoji jedna princeza
Tamo gde Mali Princ zamisljen stoji
Tamo je bajka
Tamo ona odavno POSTOJI!