Eto...nisam odavno.
A volim da spustim dlanove na tastaturu i lupkam po njoj,kao u polusnu.
Unapred ne znam koje ce se misli spustiti na ovu belinu ispred mene,ali me znatizelja tera da nastavim i vidim sta mi se to vrzma po glavi ovih dana.
Mnogo se promena dogodilo u zivotu...
Do juce,bio sam zanesenjak koji je lutao svetom,voleo i bio voljen.Ziveo i lutao bez jasnog cilja,osim biti srecan i tom srecom zaraziti svakog ko mi putem bude drug.
Zivot je bio lep.
Danas...ja sam otac.
Jedno malo bice gleda u mene i ja sam naucio da i srecan mogu biti jos srecniji.
I zivot je jos lepsi,najlepsi!
Guram kamencice u cipelu, da me zulja...da bar nesto zagrebe u zivotu koji sam za sebe napravio.
Da me podseti da ume i moze biti i drugacije.
Ali i da osmeh uvek cini cuda.
I da glava uvek treba ostati visoko podignuta,da oci uvek gledaju beskrajno plavetnilo neba,cak i onda kada su nam noge u blatu...
Gleda mene moj mali sin,tako...a ja u njegovim ocima vidim svoga oca kako me gleda.
I onaj pogled kojim sam njega gledao.
I svuda vidim srecu.
Istu onu koju sam ja na svet doneo kada sam se rodio.
Ista ta sreca se i meni vratila.
I ko zna zasto,svaki njegov tihi osmejah,jos uvek blag i mozda nesvestan...ja sam ispratio sa suzom u ocima.
Od srece,valjda...
Sto i osmeh bica starog manje od 1000 sati ume tako da gane i raduje.
I klecao bih na kolenima,pored krevetca jos citavu noc,do jutra,samo da vidim taj osmeh ponovo...
Cudo zivota.
Zivot je radost.
I kada je najgore ne treba to nikako zaboraviti.
