Dunav tiho,ali postojano,krcka one bele okove sto su mu ih nametnuli pre desetak dana...
Ne prija ni njemu hladnoca i sivilo iznad njega.
Zasto bi,onda,prijalo meni?

Naginjem se nad buteljku savrsenog domaceg vina.
Pogledom nazdravljam tim dobrim ljudima,koji sede za mojim stolom.
Za mojim zivotom...

I saljem jedan dug i zamisljen pogled ka tmini noci.
Nazirem obrise mocne Reke,belinu njenih obala i mirnu i tihu kolonu santi leda.
Ne cujem price oko sebe,graju i smeh...
Casa vina se zagrejala u ruci,a misli se zapenusale.
Dunav odlazi,nosi za sobom vekove,odnosi sve...
I dani moji prolaze.
Proticu,zbrajaju se...dodaju vekovima sto prolaze.
Kap po kap.
Dan po dan.
Sve nekuda ode...tacno tamo gde treba da bude.

Prenuh se,u trenutku.
Poljubim devojku koju volim.
Ustajem,bez reci i bez jakne odlazim u tamu.

I dugo stojim,zamisljen i nem,nad tako nestvarno spokojnom povrsinom Dunava.
Stojim i postojim.

Bas kao Dunav.

O,da li je dovoljno samo postojati?


...necu vise piti to Fruskogorsko vino.
Od njega MISLIM.

A tako sam lepo verovao da je jedini smisao zivota

SMEJATI SE!!!


:-)