Tuzno je,zaista tuzno.
Postoji jedan fenomen,prisutan kao snazna crta naseg mentaliteta.
Verujem da nesto slicno postoji i medju drugim narodima,ali mi se ipak cini da se kod nas najlakse voli.
O kakvoj ljubavi sada pricam?
Nas ce vas narod jako voleti,skoro bezrezervno.
Sve dok ste slabi i u nevolji,sve dok vas susrecu razne bede i nesrece.
Pomagace vas i hrabriti kada tonete...imacete svo sazaljenje sveta,topli stisak ruke,cak i u odsudnim trenucima,nigde necete naci toliko toplu rec i tako snazan zagrljaj,kao u Srbiji.
Ali,ne dao vam dragi Bog, da ste snazni i samosvojni!
Nemojte se usuditi da mislite svojom glavom,i jos da se drznete da budete u pravu!!!
Ako ste vec mladi i lepi,ako ste obrazovani i rado docekani u svakom drustvu...
Ako ste uspesni i jos kadri da pomognete svakome,i to bez nadoknade i reci hvale,vec iz cistog licnog osecaja solidarnosti...e,tu se dobro pripazite.
Cini mi se da ljudi misle,ako ste vec takvi da vam pomoc ne treba,ako ste toliko snazni da odskacete od njih,onda niste zasluzili ljubav i iskreno divljenje,vec podmetanje nogu i razne spletke.
Ko da vas voli,kada ste se usudili da budete srecni?
Zar na ovu bedu i krizu da se smejete i radujete,i jos da uspevate u zivotu?!
E,ne moze brajko...
To nije pristojno,a nije ni u redu.
Ima da patis kao i svi,a ne svojom srecom da izazivas posten svet.
Zato,ako si srecan i dobro ti ide...pogni glavu i ucuti,primiri se.
Proci ce i to.
Pa ces ponovo biti voljen i gledace te sa sazaljenjem,pomagati ti.
Samo pazi da te ne "krene",to je nemoguce oprostiti.
