Vec vidim...nista veliko i vazno u zivotu necu postici.
Jasno mi je kao dan...
Sve one gimnazijske zelje,mastanja,svi veliki ciljevi i stremljenja.Sve se,konacno,svelo na pravu meru.
Onaj snazan osecaj posebnosti,i jaka vera da sam drugaciji,uverljivi dokazi umem da pokrecem,snazim...sve se to iskristalisalo i pokazalo mi moju pravu meru i mesto pod suncem.
I srecan sam!
Sacuvaj me Boze velikih dela i velikih ljudi!
Sada shvatam da nikada,zaista,nisam ni zeleo da budem veliki i poznat.
Nisam zeleo bogatstvo,visok polozaj i znacaj u drustvu.
Jer,da jesam,imao bih to sigurno.
Covek moze sve,ukoliko je u njemu snazna zelja da uspe.
To je jedna jednostavna istina.
A ja znam da stvarno i nisam zeleo one zelje koje nam namecu roditelji,drustvo i zivot sam.
Nemam osecaj za novac,odnosno ne vidim jasno cime me on moze uciniti srecnijim i zadovoljnijim.
Ne vidim zasto biti priznat i poznat...

Umem sebi da stvorim sve sto je dovoljno i potrebno.
Imam snagu,zdravlje i pamet.
Imam svoj mir,spokojstvo ususkano u ljude koji me okruzuju.
Volim i voljen sam.
Ne poznajem sujetu,osim one koju prepoznam u drugim ljudima.
I klonim ih se.

I jesam poseban.
Jedinstven!
Najbolji!!!
I nismo li svi takvi...

Covek se rodi,zivi,voli...
Covek stvara novi zivot,dosanja sebi porodicu.
Covek umire.

Jednostavno.

I covek treba da postuje onaj glasic u sebi i bude ono sto zaista jeste i sto stvarno zeli.
I to je sve.
Ko tako ne zivi,uzalud zivi.