Imao sam 20 godina kada sam ovo pisao.
Ne znam koliko sam daleko odmakao...
"Postoji u meni jedno bice,bice koje ne zelim.
Bice koje stalno razmislja,vaga,prosudjuje.Sve dovodi u sumnju,poredjenja.
Nikada se ne odmara,prepusta uzivanjima,vec stalno,razmislja i razmislja,trazi povode i uzroke,svrhu i smisao.
To bice je deo mene i ne mogu ga se odreci,ono od mene trazi da sam uvek budan,ono me podseca da nista sto zelim i radim nije vazno i da treba da trazim dalje:
Smisao u dubini zivota."
A zatim:
"U sta biti siguran?
Covek ne sme biti siguran cak ni u svoju misao.Niko ne misli isto gladan i sit,
radostan ili tuzan.
Nema iste misli u umornom coveku i u onom koji je svez i cio.
Cak se ne misli isto upokretu i kada se sedi.
Misli su put za koji unapred ne znamo je li put ili stranputica...
I opet,covek ne moze niusta biti siguran,a ja cak ni u ovo sto sam napisao."
Eh,koliko lutanja u jednom mladom bicu.
I nikoga,tada,da pokaze put.
Sada,posle mnogo zivotnog iskustva,nisam daleko odmakao.
Jedino sam nasao spokoj koji mi je tada toliko nedostajao.
I osecam se neizmerno bogat,sa takvim imanjem.
