Vrele su junske noći...

 Žao mi je sada onih koji su prinudjeni da se šetaju vrelim gradskim asfaltom, zatvoreni izmedju betonskih zidova svojih samica.
 I hvala veliko onim divnim ljudima koji su , nekada davno, umesto betona i asfalta, sadili predivne lipe.
 Lipe su ono što daje miris i ukus letu.
 Ne kuće i zgrade, ne imanja i ograde...
 Istinski imućni ljudi su oni koji su svojoj deci ostavili bar jedno stablo lipe,kestena ili oraha.
 I tako nagradili ovu predivnu planetu i svoje potomstvo za svaku milost koju nam je dala.

 Kada dodje tako dugo čekano leto i kada vazduh postane vruć i lepljiv, čini se da umesto da dišemo, u stvari gutamo vrelu čašu vruće vode...
 Oni koji imaju sreću da žive u ulici u kokoj je neko davno posadio bar jednu lipu, tada umesto vrelog vazduha uživa u predivnoj šolji toplog i mirisnog čaja.

 I tada, svaka šetnja sa rukom u ruci, bude uvod u novu i predivnu letnju ljubav.

Recept za instant sreću.