Evo,predjoh i preko pete godine druzenja na ovom blogu.
Dosao sam davno,sasvim slucajno,pisao ljubavi i o ljubavi...nadajuci se da ce jednom odapeta strela,kad-tad,stici do svog cilja.
I stigla je...o,da...mnogo puta.

Pisao sam o svojoj prvoj ljubavi i rastao.
Onda sam pisao o svakoj ljubavi koja je kroz mene prosla.
I rastao jos vise.
Sve dok me ta velika ljubav nije naucila da se voli,uvek i svuda.
Da se lica menjaju,ali uloge ostaju iste.
Da je moguce voleti ne jednom i jednu...vec voleti zivot,svet i sve sto nam on donese.
Da je jedino izvesno sto imamo ovaj prekrasan dan.
I da ga ne vredi trositi na nevazne sitnice.


Rastao sam tako i dorastao do gorostasa,junacinu.
Porastao sam do onog najveceg sto covek moze dosegnuti u svom kratkom zivotu.

Postao sam TATA.

I ljubav,koja mi je otvorila oci i pokazala sve divote i cudesa Sveta,umnozila se stotinu puta.

Nisam vise onaj isti,onaj koji je poceo da pise na ovom blogu,tako davno.
Prvo sam hteo da zatvorim svoj blog i,mozda,otvorim novi.
I tu sam zastao.

Ipak ne mogu to da uradim.
Jer,sve ono sto jesam,proslo je kroz redove koje sam ovde pisao.
Kap po kap,red po red...sve je ostalo napisano ovde.

I,na kraju,resih da se oprostim od svih Zvoncica ovog sveta.
Ovaj blog je postojao zbog njih,kao dnevnik  potrage za savrsenom ljubavi.
Potraga je zavrsena.

Zvoncica,kao blog,je nestala.

Od danas,sve ono sto je proslo kroz moj duh i otelotvorilo se u mom zivotu ostace ovde zapisano pod naslovom KAP PO KAP.

Onako kako je iz srca oticalo.

Hvala svima koji su pratili kolebanja moje duse kroz ovih,vise od 5 godina.

Nadam se da smo zajedno rasli.